Navršava se 20 godina od martovskog pogroma. Širom Kosova i Metohije, ali i u hramovima SPC širom sveta ovog vikenda će se paliti sveće i služiti parastosi za žrtve prvog i najvećeg etnički motivisanog nasilja na tlu Evrope u 21. veku. Istovremeno to je bio i prvi otvoreni zločin prema nekoj zajednici koji se odigrao pred očima mirovnih snaga čija misija je bila da obezbede bezbednost. Pogrom Srba 17. i 18. marta 2004. godine odigrao se naočigled oko 20.000 pripadnika Kfora i nekoliko hiljada pripadnika Unmika koji su juna 1999. godine preuzeli kontrolu nad očuvanjem mira i bezbednosti na prostoru KiM.
Paljene srpske kuće
Rezultat etnički motivisanog nasilja bio je stravičan. Tokom dva dana, 17. i 18. marta 2004. godine, na prostoru Kosova i Metohije ubijeno je najmanje 19, a više od 900 ljudi je povređeno, dok je iz svojih domova proterano više od 4.000 Srba. Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Podaci o 19 ubijenih su iz izveštaja Unmika iz aprila 2004. godine, ali procene su da je tada stradalo 27 ljudi.
Od 954 ukupno povređenih, 61 su bili iz redova Kfora, 65 iz Unmik policije. Oko 150 Srba teže je povređeno, uglavnom u njihovim domovima. Tada je zapaljeno i uništeno više od 800 kuća Srba.
Prema podacima Srpske pravoslavne crkve oskrnavljeno je ili potpuno uništeno 35 crkava i manastira od kojih je najveći broj iz 14. veka i predstavlja bisere svetske kulturne baštine. SPC je saopštila da je u tim neredima nestalo ili je oštećeno više od 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogo drugih crkvenih relikvija. U naletu albanskih ekstremista stradali su manastiri Svetih arhanđela u Prizrenu iz 14. veka, manastir Devič iz 1434. godine, Crkva Bogorodice Ljeviške iz Prizrena koja je podignuta 1306/1307. godine, Crkva Svetog Nikole u mestu Tutića kod Prizrena iz 1331/1332, Crkva Svetog spasa iz 1330. godine, Crkva Vavedenja – Svete nedelje iz 14. veka… Uz srpske, zapaljeno je i 90 aškalijskih kuća, kao i dve albanske.
Nasilje bez kazne
Ovo je bio još jedan zločin bez kazne zato što za većinu zločina nikada niko nije procesuiran. Povod za događaj bila je informacija od 16. marta 2004. godine, tadašnjeg albanskog predsednika Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda da su albanski mališani, bežeći od Srba iz mesta Zupče, upali u Ibar i udavili se. Zvaničnici Unmika relativno brzo su negirali da taj incident ima veze sa srpskom zajednicom.
“Dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo bilo kojeg pojedinca ili pojedinaca”, navodi se u izveštaju međunarodnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici Pitera Tinslija, načinjenom posle istrage utapanja trojice albanskih dečaka u Ibru.
Tadašnji portparol policije Unmika Derek Čepel je u prvim reakcijama po izbijanju nasilja, takođe, demantovao da su albanski dečaci nastradali bežeći od Srba.
Posle 60 sati pakla za srpsku zajednicu širom Kosova i Metohiji, u kome je etnički očišćeno šest gradova i devet sela, nasilje je prekinuto tako što je NATO u sve sektore Kfora uputio pojačanja predvođena komandantom južnog krila te Alijanse, admiralom Gregorijem Džonsonom. Prema podacima iz izveštaja Unmika neredi su organizovani na ukupno 33 lokacije, a u njima je učestvovalo oko 60.000 Albanaca.
Procena je da je broj učesnika višestruko veći, kao i da su se napadi odvijali i u mnogim manjim sredinama koje se nikada nisu našle u zvaničnim izveštajima međunarodnih predstavnika.
Izostao sudski epilog
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (Oebs) kasnije je saopštila da je pokrenuto oko 400 procesa protiv odgovornih za nasilje, ali najveći broj ovih predmeta nikada nije doživeo sudski epilog.
Istovremeno, od onih koji su presuđeni kazne su bile toliko simbolične da se mogla izvući nedvosmislena poruka da se nasilje i zločin – ipak isplate.
