Berlin je trebalo da bude domaćin Letnjih olimpijskih igara 1916, ali se zaratilo. Umesto da Nemački stadion, sagrađen 1913. po projektu arhitekte Ota Marha za 64.000 gledalaca, najveći u to vreme, dočeka atlete, privremeno je pretvoren u vojnu bolnicu.

Međunarodni olimpijski komitet je 1931. još jednom dodelio smotru Berlinu. Plan je bio da se za 1936. postojeći objekat dogradi. Posao je poveren Marhovom sinu Verneru, a pomagao mu je brat Valter.

 

Krivo je more

Na vlast 1933. dolazi Hitler, koji je u olimpijskim igrama video pozornicu za trijumf nacional-socijalizma i pokazivanje germanske izuzetnosti. Bila mu je potrebna monumentalnost po uzoru na Koloseum, jer se u njegovoj glavi Berlin rađao kao novi Rim, vavilonska prestonica sveta.

Odustalo se od dorade Nemačkog stadiona, poznatog i kao Grinevald, u šumovitoj zelenoj oazi u zapadnom delu grada. Na istom mestu, na starim temeljima, 12 metara ukopanim, sinovi su nadmašili oca po mastodonskom zdanju. Nikao je Olimpijski stadion za 110.000 duša, biser predratne arhitekture, danas dom Hertinih fudbalera (s manjim kapacitetom nego onda), na kojem je folk klicao Rajhu, a crni američki sprinter i skakač udalj Džesi Ovens dokazao da boj ne biju svetlo oružje i nacistički talambasi.

 

To što su Marhovi postigli betonom pod vedrim nebom, stavljajući u službu poretka znanje i zvanje, jedan dečak iz Engleske čini igrom za svoj groš, u odaji svog detinjstva, između školskih obaveza i drugih klinačkih radosti. Džo Brajant ima 12 godina, a sa šest mu je na pamet ko zna otkud palo da od lego kocki, koje su i njemu bile najomiljenija igračka, pravi fudbalske stadione. U početku su bili plod njegove mašte. Posle je došao na zamisao da ih i bukvalno plastično prikazuje po realnom izgledu.

Iako s roditeljima i starijim bratom Garijem živi u Krouliju, 45 kilometara južno od Londona, a kao i otac mu navija za Ipsvič iz istoimenog grada na nešto više od 100 km severno od britanske prestonice, mali Džo u dečačkom nadahnuću u svoja četiri zida ne samo da ne mari mnogo za to što „Traktor bojsi“ igraju u trećoj ligi, a u najboljem društvu nisu bili skoro pune dve decenije, od 2002, nego ga, kad mu nadođe plima kreativnosti, uopšte i ne privlače engleski stadioni koji imaju i stogodišnju tradiciju. Opčinili su ga – nemački (šta li o tome smatra Lineker?).

 

U Bundes ligu se zaljubio slučajno. Kad se porodica odmarala u Turskoj, simpatični Džo se združio s nekim turistima iz Nemačke, fudbalskim zaljubljenicima, koji su rado primili dete u svoj letnji kružok. S njima je gledao utakmice nemačkog prvenstva. Od tada sklapa bundesligaške stadione, od oka, po slici, bez ikakvog pisanog uputstva.

 

 

Prvenac, kada je imao devet godina, bio mu je dom Borusije iz Menhengladbaha, a sada ih u zbirci već ima 13 (Borusija Dortmund, Augzburg, Bohum, Frajburg, Bajer, Nirnberg, Šalke, Majnc, Keln, Štutgart, Verder, Herta). Radi na Volfzburgovom. Koliko je predan govori i to što mu je za izradu jednog objekta potrebno četrdesetak dana. Žali se što nema prostor da ih sve čuva. Neke je poklonio klubovima po njihovoj želji, a ostale je rasturio da bi napravio nove. Inače bi morao da naruči hiljade novih delova.

Rogljasta tela i na Hertinom ovalu

Pročulo se o njegovoj veštini. Kako i ne bi kad mu ruke strpljivo stvore verne minijaturne kopije tribina unutra i spoljašnjeg izgleda. Bundesligaši su ga zvali u goste, a oni kojima još nije prešao prag bespogovorno mu šalju fotografije svojih kuća iz raznih rakursa. Osam puta je išao u Nemačku. Bi-Bi-Siju je dao intervju. Omiljen je na društvenim mrežama…
Teško mu je da izdvoji favorita, ali naginje Borusijinom Vestfalenu zbog čuvenog „žutog zida“, najvećoj tribini za stajanje u evropskom fudbalu, gde se, glava u glavu, slegne 25.000 navijača. Zanimljiv mu je izazov bio i da preslika metalnu konstrukciju na ćoškovima dortmundske kutije.
Najviše vremena, strasti, ali i živaca da se ne pokoleba kao kad se detetu sruči kula od karata trebalo mu je da stvori – Olimpijski stadion.
– Osim za stadion u Dortmundu uživao sam da pravim i Hertin jer ima ovalni oblik i atletsku stazu. Bilo je teško pošto su kocke rogljaste i nije ih lako saviti. Za izradu sam upotrebio 5.669 detalja. Poseta Olimpijskom stadionu je za nezaborav – ukazao je Džo i s čime se suočavalo njegovo pregnuće.

Pratioci na tviteru, fejsbuku i instagramu mu se dive. Neprestano mu šalju spisak želja za nove stadione.

– Imam spisak s više od 100 objekata. Naravno da ću se potruditi da ih sve napravim ali se spisak samo uvećava. Kad završim s nemačkim stadionima, a praviću i one iz Bundes lige 2, prelazim na svet. Pisali su mi iz Rusije, iz cele Evrope, iz Južne Amerike. Iz Irana su me zamolili da napravim njihov Nacionalni stadion u Teheranu. Voleo bih, naravno, da stvorim Marakanu, a dopadaju mi se i Nou Kamp i Acteka u Meksiku – ne gubi volju mali Džo.
G. Anđelić

Šta su Džoova „Vrata sudbine“?

Džo rukotvorine ne može da stavi pod stakleno zvono. Nekad se mamin usisivač očeše o stadion Augzburga, nekad tata pametuje da treba nešto popraviti na Kelnovoj areni i srušiti jednu tribinu.
Ali, glavna opasnost su „Vrata sudbine“. Tako Džo zove uski ulaz u svoju sobu. Kad napravi stadion, ne može s njim pravo kroz vrata. Mora na kant uz potpunu koncentraciju. Inače ode mast u propast.

Najlepša uspomena iz Bremena
Fil, glava porodice, pomaže mlađem sinu sve što treba. Reklo bi se u građevini – prost radnik.
– Pažnja nemačkih klubova je učinila Džoa slavnim. Ambasador je Bundes lige. Osećam neverovatan ponos kada moj sin sa svojim delom stoji na terenu, a navijači mu gromko i dugo aplaudiraju. Najlepšu uspomenu smo poneli iz Bremena. Na poluvremenu je zvanični spiker objavio da će Verder staviti njegov rad u klupski muzej. Tribine su eksplodirale od buke.Oglasio se „Lego“
Kompanija „Lego“ iz Danske, osnovana 1932, nedavno je na tviteru reagovala na tekst o Džou.
„Možda bismo mogli da imamo u rukama budućeg dizajnera“, napisano je na nalogu „Lego grupe“.

POVEZANE VESTIVIŠE OD AUTORA

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here