Dvadeset pet godina od završetka NATO agresije na SRJ (2): Tapija na Kosovo

Tanjug

Diplomatski pregovori o prekidu rata trajali su pararelno sa agresijom NATO na SRJ i u njih su bili uključeni najznačajniji političari sveta. Posle tri meseca žestokih sukoba na tlu Evrope – prvih u tom obimu posle Drugog svetskog rata, niz evropskih zvaničnika je intenzivirao posete Beogradu.

Ključni sastanci su se odigravali na relaciji Srbija-EU-Rusija.

Dogovor o prekidu neprijateljstava postignut je 3. juna između Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ, Martija Ahtisarija, predsednika Finske i Viktora Černomidina, predsednika Vlade Rusije .

Posle tri dana, 6. juna, u restoranu “Evropa 93” u mestu Blace u Severnoj Makednoji, u blizini graničnog prelaza Đeneral Janković, započeli su pregovori za postizanje Vojno-tehničkog sporazuma koji je zaključen na aerodromu u Kumanovu 9. juna.

U ime tadašnjih vlada SRJ i Srbije svoje potpise tada su stavili general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović i general MUP Srbije Obrad Stevanović, a u ime Međunarodnih bezbednosnih snaga (Kfor). britanski general Majkl Džekson. Dan kasnije, u Savetu bezbednosti UN je doneta Rezolucija 1244.

Za Živadina Jovanovića, nekadašnjeg šefa jugoslovenske diplomatije ključan rezultat Rezolucije 1244 je što je zaustavila “kriminalnu, nelegalnu agresiju koja je zločin nad svim zločinima”.

– Zaustavljeno je razaranje jedne nezavisne samostalne zemlje koja nije ugrožavala ni jednu članicu NATO pakta. Zaustavljeno je ubijanje i razaranje naše zemlje. Drugi aspekt je što je pitanje Kosova sa koloseka rata i vojnog rešavanja prebačen na kolosek politike pregovaranja i mirnog rešanja – kaže Jovanović.

Naglašava da je 25 godina kasnije Rezolucija 1244 istovremeno i “tapija Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu i Metohiji”.

– U njoj se potvrđuje da je pokrajina KiM integralni deo SRJ, odnosno Srbije kao njene pravne naslednice. Rezolucija ne predviđa mogućnost donošenja jednostranih poteza poput samoproglašene nezavisnosti privremenih institucija u Prištini 2008. godine – kategoričan je Jovanović.

Naglašava i da Savet bezbednosti UN ne može preneti svoja ovlašćenja u pogledu rešavanja statusa KiM, koja mu daje Povelja UN, na neku drugu instituciju.

Sandra Davidović, profesorka međunarodnih odnosa na njujorškom Fordam Univerzitetu, ocenjuje za “Vesti” da je ključan problem posle okončanja agresije na SRJ u činjenici da su mnogi međunarodni akteri jednostrano napustili primenu Rezolucije 1244 kao ključnog dokumenta kojim je završen rat.

– To je bio višeslojan proces koji se odvijao u fazama. Suštinski do podele je došlo u tumačenju same Rezolucije. Jedan pristup je bio legalističi, a drugi politički – kaže Davidović.

Ona naglašava da je značaj interpretacije rezolucije važan i u vezi sa postkonfliktnim procesima, odnosno izgradnjom mira pod okril?em misije Ujedinjenih nacija, odnosno UNMIK.

– Prvo, jer je celokupan sistem međunarodnih organizacija na Kosovu i Metohiji posle 1999. godine zasnovan na Rezoluciji, kao najvišem međunarodnom pravnom aktu. Konkretno, Rezolucijom 1244, Savet bezbednosti je utvrdio civilni deo međunarodnog prisustva na KiM, pod nazivom Privremena uprava misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i na taj način učinio UNMIK svojevrsnom “produženom rukom” Saveta bezbednosti na terenu. Iako je potvrdila teritorijalni integritet SR Jugoslavije, istovremeno je internacionalizovala ovu teritoriju, odnosno ustanovljenjem međunarodne uprave faktički je preuzeta celokupna državna vlast od strane međunarodne zajednice čime je jugoslovenski suverenitet sveden na ‘golo pravo’ – ističe Davidovićeva.

Kumanovski sporazum

Dokument je predvideo razmeštanje međunarodnih snaga na teritoriju Kosova i Metohija pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, Kfor i EULEKS. Međunarodne snage bile su “ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane”. Snage Kfora na početku su brojale oko 50.000 pripadnika. Danas je njihov broj deset puta manji.

Pregovori u Rambujeu

Bombardovanju SRJ prethodili su neuspešni pregovori u Rambujeu kod Pariza od 6. februara do 19. marta 1999. godine.

Tadašnja Kontakt grupa je pokušala da pomiri stavove i želje Srbije i Albanaca na Kosovu i Metohiji čije su paratrupe – OVK već držale oko 40 posto teritorije pokrajine.

Jugoslavija je predlagala Albancima široku autonomiju u sastavu Srbije, ali albanska strana je to odbila. Kontakt grupa, koju je predvodila SAD, od SRJ su tražile da se faktički odrekne dela svoje teritorije ili će biti napadnuta.

“Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, izjavio je posle neuspelih pregovora Slobodan Milošević, tadašnji predsednik SRJ.