Toni Bler je prošle sedmice osam sati odgovarao pred specijalnom komisijom na pitanje zašto je (sa Bušom) krenuo u vojnu invaziju na zemlju koja ni njemu ni Bušu ništa nije bila skrivila, budući da je danas svima jasno da u Iraku pre zapadne vojne okupacije nije bilo ni Al Kaide, ni džihadista da bi im se Amerika i Britanija svetile za teroristički napad na Njujork i Vašington od pre osam godina.
Imperijalna grandomanija američkog predsednika i bolesna egomanija britanskog premijera surovo su suspendovale sve racionalne razloge protiv sulude intervencije u Iraku. I kada je i samom "duetu zla" bilo očigledno da vinovnika terorističkog napada Osame bin Ladena nema u Mesopotamiji, Amerikancima i Britancima je izmišljeno nepostojeće iračko oružje za masovno uništavanje.
Ali, avaj, ni njega – pokazalo se – nije bilo. Svejedno, dva pistolerosa, već godinu dana pred rat, potpisali, kako reče Blerov tadašnji ambasador u Vašingtonu ser Kristofer Mejer, "dogovor u krvi" da udare. Kad nema Bin Ladena, dobar je i Sadam.
Ništa nije vredelo što Toni Bler za rat nije imao ni nacionalni konsenzus u zemlji gde mu je u jednom trenutku na ulice Londona izašlo dva miliona ljudi da ga spreče pre nego što počini zločin. Nije vredelo tada, ali ne vredi ni danas jer, evo, Blera kako pred istražnom komisijom ciničnom hladnoćom saopštava da bi sve još jednom ponovio.
Irak je pre Blera i Buša bio jedna od najperspektivnijih zemalja arapskog sveta. Posle dva pistolerosa zemlja je postala dolina žalosti i užasa. Ovog trenutka tri miliona Iračana su izbeglice i interno raseljena lica. Samo u Siriji i Jordanu pod šatorima i u izbegličkom logorima živi 2.200.000 iračkih nesrećnika.
Više od 28 odsto iračke dece je bolesno od neuhranjenosti. Nezaposlenost u zemlji koja leži na najvećim rezervama nafte u svetu je skoro 40 odsto. Bagdad u proseku ima dnevno samo pet sati struje. Preko 70 odsto Iračana nemaju pristup čistoj vodi. Skoro 12.000 iračkih lekara pobeglo je od "dobrobiti" okupacije u beli svet. Prema poslednjim istraživanjima, 82 odsto stanovnika traži da okupatori napuste zemlju.
Preko 67 odsto izjavljuju da se sada osećaju nesigurnije za život nego u vreme Sadamove diktature. I, iznad svega, rat je do sada odneo 200.000 ljudskih života.
I pomislite: na sve ovo Toni Bler hladno izjavljuje pred očima nacije i sveta da bi sve ponovio još jednom, jer je – evo još jednog bisera – "svet bolji bez Sadama"! Pa bi, kad bi i drugi oboleli od ovakve perverzne logike, sledilo da bi trebalo krenuti na Britaniju pošto bi svet bio bolji i bez Tonija Blera koji je u vreme dva premijerska mandata vodio pet ratova i do lakata ima krvi na rukama.
Spektakl u Londonu okončao se poslednjim pitanjem predsedavajućeg, sera Džona Čilkota: "Nakon svega, da li se kajate?" "Ne kajem se", reče Bler i skliznu iz sale na izlaz za poslugu (u strahu od okupljenh demonstranata), a praćen povicima sale "lažov", "ubica".
I sva je prilika da je ovo bila poslednja Blerova igra na velikoj međunarodnoj političkoj sceni. Iz sale je i bukvalno i simbolično otišao u istoriju na vrata za poslugu i smeće.
A što se tiče reči istorije, zločin nema gde da umakne. Istorija je hladnokrvna i svejedno joj je na koju granu će ga obesiti, ovu dole ili onu Gore.
