Smrt bivšeg državnog sekretara SAD Henrija Kisindžera u 101. godini, nije ispraćena samo hvalospevima uobičajenim za odlazak diplomate najvećeg kalibra, već su poruke povodom njegove smrti toliko ekstremno suprotstavljene, da je teško poverovati da se odnose na istog čoveka, navodi se u analizi Instituta za politiku i ekonomiju jugoistočne Evrope (IPESE).
Kako se ističe, upravo to ga čini jednim od najvažnijih diplomata druge polovine 20. veka.
“S jedne strane su ga, ovih dana, hvalili kao personifikaciju realpolitike, neumornog pregovarača i mirotvorca za koga je bezbednost sveta važnija od političke pobede, a s druge, kritikovali zbog vojnih akcija, podrške diktatorskim režimima, zanemarivanja ljudskih prava zarad jačanja američke i lične moći”, navodi se u analizi.
Američki predsednik Džo Bajden poručio je da je Kisindžer “imao neustrašiv intelekt i uzvišen politički fokus”, francuski lider Emanuel Makron opisao ga je kao “džina istorije”, kineski lider Si Đinping naglasio je da je “bio svetski cenjeni strateg i stari i dobri prijatelj kineskog naroda”, a ruki predsednik Vladimir Putin da je bio mudar i talentovan državnik.
Kisindžer je kao američki državni sekretar od 1969. do 1975. i kreator svetske politike u jeku Hladnog rata imao značajne odnose sa Jugoslavijom i njenim predsednikom Josipom Brozom Titom.
Bio je organizator Niksonove posete Beogradu, i sam je dolazio u našu prestonicu, pa i uticao na poboljšanje odnosa dve zemlje. Tadašnju Jugoslaviju smatrao je, kako je sam naveo, “korisnim faktorom za SAD kako zbog Balkana, tako i zbog Istočne Evrope, ali i simbolom nezavisnosti u odnosu na zemlje istočnog bloka”.
Osim toga, kao pravi pobornik realpolitike, verovao je “da je jugoslovenska samostalnost poboljšala američku globalnu poziciju” jer se “sigurnost Evrope povećala Titovim odbijanjem da se priključi Varšavskom paktu”.
Mnogo nakon odlaska sa funkcije, Kisindžer je nastavio da prati dešavanja na našim prostorima.
Devedesetih je često, mada se mora priznati ne i uvek, bio oštar kritičar politike svoje zemlje prema Srbiji i Srbima, a koliko dobro je razumeo situaciju na našim prostorima možda se najbolje vidi u tekstu koji je napisao za Njuzvik 4. aprila 1999.
“Rat na Kosovu je posledica sukoba koji traju vekovima. Dešava se na granici razgraničenja Osmanske i Austrijske imperije, između islama i hrišćanstva, između srpskog i albanskog nacionalizma. Etničke grupe živele su u miru samo kada su to nametnule ili strane imperije ili Titova diktatura. Predsednik Bil Klinton procenjuje da će, nakon kratkog perioda NATO okupacije, etničke grupe da se pomire. Nema realne osnove za tu pretpostavku. Etničke grupe u Bosni nisu se pomirile ni nakon tri godine od dolaska NATO”, ocenio je on tada.
Kako se zaključuje danas, 24 godine kasnije, čini se da je ova njegova ocena bila više nego na mestu, i da bi bilo bolje da su ga američki političari više slušali.
