POPULARAN I U NEMAČKOJ: Orkestar Duška Jovanovića
U kafanama u otadžbini, osamdesetih godina prošlog veka, zabeležen je svojevrsni fenomen. Svaki veći grad je imao bar po jednog lekara ili inženjera koji se odmetnuo u tamburaša ili violinistu. Ljudi su se čudili zašto se ne prihvate nekog ozbiljnog posla kad su već završili tolike škole, ne shvatajući da je za njih muziciranje najlepši posao na svetu.
Tu životnu filozofiju je imao i Duško Jovanović, rođeni Lozničanin, koji je u Beograd došao s namerom da ga osvoji jednim od svojih talenata. Nije ga čuvena pevačica Vasilija Radojčić slučajno nazvala Alen Delon, ali je on dokazao da je, osim što lepo izgleda, i nadaren za muziku.
Svirao je violinu u poznatim beogradskim orkestrima i uspeo da, i pored propuštenih predavanja, diplomira na Stomatološkom fakultetu. Imao je i rezervnu varijantu – da postane košarkaš – jer se time aktivno bavio u rodnoj Loznici i u Čukaričkom u Beogradu.
"Žikino kolo" u DrezdenuSa Duškovog dugačkog spiska izdvaja se skadarlijsko veče usred Bona za diplomate koji su službovali u Beogradu, pa onda sviranje "Marša na Drinu" u Bundestagu, koju je najavio kao najlepšu srpsku pesmu u vreme kad su se mnogi odricali srpstva.
Svirao je Karađorđevićima i njihovim uglednim gostima u Londonu, pratio je Cuneta Gojkovića tokom gostovanja po Nemačkoj, sluđivao je jednog koncertnog violinistu iz Drezdena "Žikinim kolom", u Oslu bi operski umetnici sa njim dočekivali jutra… |
Ako se njegovom opisu još doda da dobro priča viceve, da je omiljen u društvu, da jagnjetinu peče prste da poližeš, i da je u međuvremenu perfektan suprug i otac, onda je jasno zašto naš sagovornik, koji danas živi u Berlinu, nije mogao ceo život da provede gledajući ljudima u kvarne zube.
Prvo je 1978. godine ušao u društvo "Lola", sa kojim je brzo otišao na veliku skandinavsku turneju. Godinu dana kasnije je postao član "Skadarlijskih boema".
Posle je prešao u orkestar Žarka Milanovića, sa kojima je svirao u Narodnom pozorištu u Beogradu u predstavama "Koštana" i "Ivkova slava".
Duško se priseća jedne od svojih dogodovština:
– Kada je Žarko Milanović rekao izvesnom Maksi da skine sat, jer se u vreme Bore Stankovića nisu nosili ručni satovi, ovaj je obećao da će pred početak predstave da ga povuče visoko iznad lakta da se ne vidi. Ja na to dobacim: To mu je navika sa carine, i svi padnu od smeha, čak i suflerka.
Iz orkestra Žarka Milanovića prešao je u čuveni "Narakord". Ovaj ansambl finih nota bio je dragoceno iskustvo za Duška.
– Svirali smo za španskog kralja Huana Karlosa, pa za nemačkog kancelara Helmuta Kola i mnoge druge političare…
Kad je kralj Huan Karlos ulazio u "Tri šešira", stajao sam kao solista i svirao "Marš na Drinu", a ostali su me pratili. Kralj je pošao da mi pruži ruku, a ja, muzički fanatik, nisam hteo da prekidam muziku da ne pokvarim doživljaj. Tako sam valjda jedini koji jednom kralju nije pružio ruku – smeje se Duško.
Šef u "Narakordu" mu je bio čuveni Đorđe Kangrga sa svojim još čuvenijim brkovima, takođe doktor stomatologije, koji se paralelno bavio pevanjem i pacijentima.
– Umro je prerano, u 60. godini. Zato sam rešio da definitivno okrenem leđa stomatologiji – objašnjava Duško.
Veran muzici, ali ne i orkestrima, Duško je posle "Narakorda" promenio jedan, drugi, pa treći ansambl… Sa "Dukatom" i profesorom Nikolom Rackovim putovao je u okviru turističke promocije ondašnje Jugoslavije najpre po Nemačkoj, pa u Njujork, stigli su i u Santjago de Čile.
– Tamo su živeli uglavnom Dalmatinci, koji su nam najviše tražili da pevamo "Tamo daleko", ali da umesto "živela Srbija" otpevamo "Tamo je ljubav moja" – seća se Jovanović.
Od Sinana do Dilana– Danas moraš sve da znaš da sviraš – starogradske, narodnjake, evergrin, što bi rekli, sve "od Sinana (Sakića) do Dilana (Boba)", inače si gotov. Znam vrhunske violiniste koji nemaju širok repertoar i zato nemaju šta da traže u ovom poslu – objašnjava Duško. |
Posle je radio i sa Tošom Elezovićem, ličnim Titovim harmonikašem, sa kojim je, kako kaže, "odsvirao opelo bivšoj Jugoslaviji na prezentaciji turizma u Kopenhagenu".
Onda je stigao poziv da svira u Berlinu. Sudbina je htela da upozna Nemicu Doris, rodila se velika ljubav, venčali su se 1993. i u međuvremenu dobili dva sina. Duško je u početku dovodio svirače iz Beograda i sa njima nastupao.
– Restorani su bili puni gostiju, niko nije jeo kod kuće. Kriza je polako počela 1995. godine, a danas je zavladala neka apatija, naš narod više nema želju da se provodi – primećuje Duško.
Danas nastupa sa svojim ansamblom u kojem su još gitarista Mića Tomić, kontrabasista Dobrica Čelar i harmonikaš Goran Đukić. Kaže da se ne reklamiraju, već je dovoljno da ih neko čuje i onda angažuje ili preporuči. Tako putuju po celoj Evropi.
Od pohvala pamti kada mu je jedna nemačka profesorka sa muzičke akademije rekla da "ima muziku u srcu, krvi i u duši", kao i to kad mu je jedan naš zemljak, u vreme dok je radio skadarlijske večeri, priznao da mu je to bilo najlepše veče koje je doživeo za 35 godina u Nemačkoj.
Diplomu stomatologa je okačio o klin. Sve što danas ima od toga je da ga bije dobar glas nekoga ko je zbog muzike ostavio onakav zubarski posao.
