Dušan Vlahović je najbolji srpski fudbaler u 2024, sjajan strelac, dobitnik je Zlatne lopte, priznanja Fudbalskog saveza Srbije. Nagrada je otišla u prave ruke pošto je iza popularnog Ducija odlična sezona u dresu Juventusa i Srbije, protkana brojnim golovima i fantastičnim partijama.
– Velika mi je čast da budem u društvu velikana našeg fudbala i to mi je ogroman motiv da dajem sve od sebe. Hvala saigračima u klubu i reprezentaciji, trenerima, porodici i prijateljima. Bez njih ovo ne bi bilo moguće – rekao je Vlahović.
Dušan je rođen 28.1.2000. u Zemunu, a karijeru je započeo u školi fudbala Altina u Zemunu, gde se uglavnom takmičio sa starijima od sebe. Imao je deset godina kada se pridružio OFK Beogradu, a sa 14 je prešao u Partizan. U Humskoj su brzo prepoznali Vlahovićev nesvakidašnji talenat, pa je 2015. potpisao ugovor sa crno-belima i odmah se priključio seniorskom timu. On je “vatreno krštenje” u dresu Partizana imao 21.2.2016, pa je sa 16 godina i 24 dana postao najmlađi debitant. Mesec i po dana kasnije zatresao je mrežu Radnika i tako se upisao u istoriju kao najmlađi strelac crno-belih. Širom Evrope se brzo pročula vest o srpskom biseru, pa su bogati klubovi stali u red sa željom da ga angažuju. Najkonkretnija je bila Fiorentina, koja ima dugu tradiciju dovođenja naših talenata. Vlahović je na stadionu “Artemio Franki” proveo pet uspešnih godina i postao ljubimac navijača “viole”. Firenca iako lepa, bila je premala za Zemunca, koji je želeo veći izazov. Usledio je transfer u Juventus težak ogromnih 70 miliona evra. Već dve i po godine Dušan je zvezda “Stare dame”, a ove sezone je jedan od glavnih kandidata za najboljeg strelca Serije A. U dresu Srbije debitovao je 2020. i do sada je odigrao 33 meča i postigao 14 golova. Bio je član reprezentacije na SP 2022. i EP 2024, ali nema sumnje da najveći uspesi u dresu državnog tima Dušana tek čekaju.
Životna priča sjajnog golgetera nije toliko poznata široj javnosti. Vlahovići su živeli na Kosmetu, ali su 1999. morali da napuste južnu pokrajinu. Dušanova mama je u to vreme bila trudna, a porodica je izgubila sve i u Beogradu je krenula od nule. To je Ducija motivisalo da postane pravi borac, kako na terenu, tako i u životu, a najveću podršku imao je od oca, koji je ga je odveo na prvi trening. Majka se zalagala da sin završi školu, a da fudbal bude u drugom planu, dok je tata imao više razumevanja za sinovljevu strast.
– Mnogo sam vezan za roditelje i mlađu sestru, nju najviše volim. Istina je da nisam imao obično detinjstvo. Propustio sam neke ekskurzije, izlaske sa društvom i slične stvari, ali ne žalim ni za čim. Znam cilj koji želim da ostvarim i idem ka tome – rekao je najbolji srpski fudbaler 2024. godine.
