Za pola veka bivstvovanja, Dušan Mitrović bi mogao razne dogodovštine da stavi na svoj životni konto, ali ga u Srbiji, zemlji porekla njegovog oca, najradije predstavljaju kao osnivača, saksofonistu, trubača i pevača orkestra Opa Bato iz Melburna.
Dušanovi sunarodnici se svaki put oduševe što je bend, u kome je samo on Srbin, nazvao po tipičnom srbijanskom uskliku: “Opa, Bato”!
– Otkud baš ovakav naziv? Pa zato što smatram da najbolje odslikava atmosferu u trubačkom orkestru – odgovara nam Dušan, koji je uoči odlaska u Guču na kratko svratio u beogradsku redakciju “Vesti”.
U svetskoj prestonici trube, u jednoj udobnoj i povoljno iznajmljenoj kući, već su se smestili njegovi prijatelji i kolege iz benda, ovoga puta njih šestoro, sve nestrpljivo iščekujući svojih 45 minuta nastupa na festivalu trube.
Šampion u kik-boksu
Dušan je pre četiri godine razmišljao da prijavi svoj orkestar za takmičenje, ali je od organizatora dobio informaciju da mogu da nastupaju samo u revijalnom delu, jer još nisu uveli takmičarsku kategoriju za strance.
I dok čeka da dođe dan kada bi se borio za titulu najboljeg inostranog trubačkog orkestra u Guči, Dušan nam kroz zagonetni osmeh poručuje: “Možda bismo i pobedili.”
Da samouverenost nije bez osnova, govori i njegova životna vodilja: Ko hoće – nađe svoj put.
Kada je kao buntovni sin strogog oca Đorđa Mitrovića putovao kroz Australiju, jednom je zabasao na kik-boks meč.
– Bio sam fasciniran borbom. Imao sam 20 godina i sebi sam rekao da bih ja mogao da pobedim šampiona.
Upravo se to i desilo. Nakon godinu dana treniranja, našao se u ringu i – pobedio u meču za prvaka Australije u taji boksu, borilačke veštine poreklom sa Tajlanda.
Sa muzikom je išlo krivudavo i u vremenskim ciklusima.
Njegov otac je svirao klarinet u orkestru Kulturno-umetničkog društva “Vuk Karadžić” iz Loznice. Hteo je da i sin bude muzički obrazovan pa ga je upisao u tamošnju muzičku školu.
– Od 12. godine sam učio klarinet. Otac je voleo klasičnu muziku, pa je i mene terao da sviram. To je zahtevalo sate vežbanja, što sam gledao svaki put da izbegnem. Tata je bio trgovac i često je putovao, tada bi ostavljao mom dedi zadatak da me nadgleda dok vežbam. Svirao bih tada neke druge kompozicije koje su mi više ležale, a ne klasiku. Deda nije pravio razliku, pa kada bi otac na povratku pitao kako je mali svirao, on bi odgovarao: “Mnogo bolje nego kada si ti tu” – priseća se Dušan epizode iz detinjstva u Banji Koviljači.
Poznata srpska banja je bila samo druga faza njegovog odrastanja, jer su roditelji prve godine zajedničkog života proveli u Češkoj, odakle je Dušanova majka Daša.
Pesme za sve ukuse
Vidi se da je više puta slušao priču o njihovom upoznavanju koju nam s osmehom prenosi u kratkim crtama. Dušanov otac je jednog leta radio kao konobar u Bečićima kada mu je za oko zapala lepa Čehinja. Bilo je dovoljno nekoliko viđenja na plaži i ljubav je buknula, pa su dvoje mladih odlučili da se venčaju. Đorđe je dobro igrao fudbal što je uočio jedan Čeh, koji je mladom paru ponudio da nastave život u Čehoslovačkoj, gde bi Srbinu bio obezbeđen fudbalski angažman.
Đorđe se ipak opredelio za svoju Banju Koviljaču, tim pre što je od sugrađana dobio obećanje da će se u banjskom sanatorijumu naći posao za njegovu mladu suprugu, po obrazovanju medicinsku sestru. Ubrzo je uvideo da nema ništa od obećanja sunarodnika Srba. Setio se tada češkog menadžera i tako su prve godine i rođenje sinova proveli u malom mestu kraj Brna, da bi se 1978. godine vratili u Srbiju. U Banji Koviljači su živeli narednih pet godina, pre nego što su spakovali kofere za Australiju. Ispostaviće se trajno.
– Kada sam se 2003. preselio u Melburn još sam se bavio kik-boksom kao trener, ali sam već počeo da zalazim po muzičkim barovima, da bi se ubrzo pridružio jednom bendu koji je svirao fanki muziku -priseća se Dušan.
Pre nego što je pre deset godina osnovao Opa Bato i počeo da svira trubu sa akcentom na balkansku muzičku notu, prošao je kroz orkestre koji su negovali tradicionalnu akustičnu muziku, ciganski džez, takozvani manuš džez, rusku, irsku, muziku Jevreja iz istočne Evrope.
Sada sa svojim orkestrom svira, što bi se reklo, po svadbama i rođendanima.
– Zovu nas ne samo naši ljudi, Srbi i ostali iz bivše Jugoslavije, već i Jevreji, Grci, Australijanci. Mlađi vole brze ritmove, nešto uz čega mogu da skaču, dok stariji uglavnom naručuju melodije poput “Kazuj krčmo, Džerimo” ili “Na srcu mi leži stara rana” i poznate numere iz filmova – otkriva Dušan.
I dalje jednom nedeljnom sviraju u baru koji je doskora držao zajedno sa suprugom Tanjom. Zbog bolesti i ozbiljne intervencije koju je uspešno prebrodio, odlučili su da ga prodaju, a Dušan je, shvatajući koliko je život nepredvidiv, odlučio da se u budućnosti više posveti deci, sedmogodišnjoj Zoji i trogodišnjem Dejanu.
Sa porodicom je i došao ovog leta u Beograd. Supruga i deca su otišli u Austriju, kod Tanjine porodice, dok je on produžio za Guču. Tamo ga je, osim benda, sačekao i vitalni 77-godišnji otac Đorđe kako bi ga, šeretski dobacuje, “čuvao od njega samog”.
Sudbinski Brizbejn
Dušanov otac živi u Brizbejnu, gradu gde je svojevremeno kao član Kulturno-umetničkog društva “Vuk Karadžić” iz Loznice gostovao. Toliko mu se svideo grad da kada se vratio kući u Srbiju, porodici u poverenju saopštio: “Odselićemo se u Australiju.” I tako je i bilo. Osim najstarijeg Mitrovića i Dušanov brat Dragan, sa suprugom, Mađaricom poreklom iz Rumunije, živi u ovom mestu. U dvomilionskom gradu na krajnjem istoku Australije svila je gnezdo i profesorka iz lozničke muzičke škole Mira Ćirić. Dušan joj duguje posebnu vrstu zahvalnosti.
– Zahvaljujući profesorki ja sam i primljen u muzičku školu. Bio sam tek dečak koji se doselio iz Češke, a na prijemnom su tražili da otpevam neku srpsku dečju pesmicu. Rekao sam im da ne znam i kada je komisija htela da precrta moje ime, profesorka, inače školska drugarica moga oca, zamolila je da mi daju drugu šansu.
Mocart za majčinu dušu
Majka Daša preminula je 2002. Dušan je tada, posle dve decenije tavorenja ispod kreveta, izvukao svoj klarinet i za dušu svoje majke odsvirao Mocarta.
– Vratio sam se klarinetu i za dve nedelje sviranja bio sam bolji nego kada sam ga intenzivno svirao. A posle tri meseca sam se uključio u bend koji je vodio jedan Poljak i koji je negovao evropsku tradicionalnu muziku – otkriva Dušan kako se vratio notama.
