Mladi pisac, Dušan Makević, publiku je osvojio svojm prvim romanom “Marija, volim te” koji opisuje jednu divnu ljubav, koju su, kako kaže, mnogi proživeli. Pored pisanja, mladić iz Pocerskog Metkovića ne krije da voli poljoprivredu i da svoje rodno selo neće nikada napustiti.
Kada si otkrio svoj talenat za pisanje?
– Još kao mali sam voleo da pišem ali to nije bilo ništa ozbiljno već na nivou tog uzrasta. Moje ozbiljno pisanje počinje nakon udesa koji sam imao. Tada shvatam da je život trenutak i da ga treba provesti najbolje. Potiskivao sam emocije, i odlučio sam da je najbolje da ih zapisujem, sve dok nisam razbio barijeru treme i onda je sve krenulo mnogo lakše. Sada je već to deo mene i uveliko pišem treći roman.
Roman “Marija, volim te” – da li je to roman sa posvetom?
– Ime Marija mi je posebno drago i ako ikada budem imao ćerku tako će se zvati. Što se samog romana tiče, tu je samo deset odsto fikcije – sve ostalo je istina. Imena ljudi su promenjena kako bi ih zaštitio, dok sebe dajem u potpunosti, i to u sva tri romana. Sve što mi se desilo, bilo lepo ili ružno, prosto prenesem na papir.
Koliko je teško da pretočiš emocije na papir?
– Teško je bilo dok sam razmišljao o tome šta će ko reći. Što bi Andrija Terzić rekao, da sam mislio o tome šta će selo reći, kupio bih najbolji traktor. Kada sam to shvatio sve je postalo mnogo lakše, shvatio sam da mi ljudi veruju, da kupuju moje knjige i dele moje citate.
Pošto smo se dotakli sela, otkud pisac u poljoprivredi?
– Ako bi se malo vratili u prošlost, većina pisaca je bila sa sela. Ja sa ponosom ističem da sam sa sela. Sve je to povezano jedno sa drugim, jer životinja ne zna da sakrije emocije, bili to pas, mačka, ili tele, uvek ćete videti iskrenu emociju.
Znamo da na selu ne možeš da funkcionišeš bez prodaje dobara, životinja, raznih proizvoda. Koliko tebi kao nekom ko piše o ljubavi i emocijama bude teško recimo kada prodaješ životinju koju si odgajao od rođenja?
– Mora da dođe do toga, jer da nema toga ne bismo mogli da preživimo! Svaka moja životinja ima ime i o njima maksimalno vodim računa. Moramo da se pomirimo sa činjenicom da porodica na selu ne može da funkcioniše bez prodaje.
Ti si recimo ima jako humanu akciju kada si svoj roman prodavao i kupovao deci paketiće. Kako su ljudi reagovali na to?
– Podelio sam veliki broj paketića jer su ljudi zaista shvatili da treba zajedno da ulepšamo praznike deci, koja nisu bila u mogućnosti da dobiju paketiće od svojih roditelja. Ovom prilikom se zahvaljujem svima koji su to podržali i medijima koji su sve to ispratili.
Tvoji romani se ljubavni, pa reci mi kako izgleda kada se pisac zaljubi?
– Kada se zaljubim dajem celog sebe. Prosto smatram da je to ispravno jer kada nekog voliš daješ celog sebe, želiš da budeš sa tom osobom do kraja života.
Koliko se danas dešava ljubav na selu? Da li se promene ljudi kada odu iz sela u grad?
– Teško dolazi do sklapanja brakova na selu, prosto je teško živeti na selu. Ljudi kada odu u grad, retko ko ostane isti i govori odakle jeste, zapravo promene se potpuno. Ja nikad neću napustiti selo, niti ću se ikad stideti onoga što jesam. Sada je sve više ljudi koji kupuju vikendice na selu, dok oni koji su tu rođeni beže u grad.
Kako ljudi reaguju na uspeh nekog sa sela, i nekog ko je otišao u grad i tamo uspeo?
– Znaš kako, ljudi više cene uspeh u gradu, nego na selu. Prosto ljudi ne znaju da se iza svakog uspeha krije rad i upornost. Svi vide samo onu lepu stranu, niko ne gleda dalje od toga.
Zbog čega je ljudima lakše da stvore neku lažnu sliku, i zašto je lakše gledati uvek onu sjajniju stranu medalje?
– Ljudi beže od problema i onda im je uvek lakše reći kako je neko eto uspešan i da je njemu sve lako, dok je njima mnogo teže. Lakše je lagati sebe, nego se suočiti sa istinom.
