Otišli su za boljim životom, a vraćaju se uvereni da će ga naći i u Srbiji. I sa boljkom manje, jer više neće osećati nostalgiju za rodnim krajem.
Na poziv Ministarstva zdravlja ovog meseca vratilo se još šestoro zdravstvenih radnika, prevashodno iz EU. U razgovoru za “Vesti” ističu da na Zapadu ima svega, samo ne duše. Za Lazara Anđelkovića (31) ona je na Kosmetu, u rodnoj Kosovskoj Kamenici.
– Tu su mi svi: roditelji, braća, familija, prijatelji. Sve vredno što imam je u Kosovskoj Kamenici. Želim da i sinčić živi na svom, a ne na tuđem ognjištu – priča ovaj medicinski tehničar.
Nedostajao zavičaj
Poslednjih pet godina je radio u banji za rehabilitaciju u Fuldu kod Frankfurta, a od maja će u Domu zdravlja u Kosovskoj Kamenici.
– Završio sam srednju Medicinsku školu u Velikom Ropotovu kod Kosovske Kamenice i Visoku Ekonomsku školu u Gračanici. Odlučio sam da odem u Nemačku prvenstveno zbog posla i dok nisam stekao znanje jezika radio sam u vešeraju, pa u Rehabilitacionom centru.
U međuvremenu, u Nemačku je stigla i supruga Miljana, a pre 12 i po meseci dobili su i sina Bogdana.
– Ne postoji konkretan razlog za povratak. Plata je bila odlična i uslovi rada, ali nedostajala mi je moja Kosovska Kamenica, porodica, prijatelji. Želeo bih i sin da mi odrasta tamo gde su mu koreni. Srce mi je reklo da donosim pravu odluku – kaže Anđelković.
Odluku o povratku doneo je sa suprugom, a roditelji i prijatelji su bili oduševljeni kada su im je saopštili.
– Pohvalio bih i ministra Zlatibora Lončara i njegov tim, jer za tri dana od apliciranja, kontaktirali su me i dogovorili se oko svega – ističe on.
Domaća hrana
I Milan Stojanović (40) navodi slične motive, a kroz šalu ih dopunjuje navodima “pržene paprike i jaja”. Kao medicinski tehničar je radio na klinici u Velsu blizu Linca u Austriji, a vraća se u rodni Leskovac i tamošnju bolnicu. Snovi o životu u dijaspori sežu u 2010. godinu. Završavajući Učiteljski fakultet, kroz studentsku razmenu otišao je u SAD, a po povratku sebe video negde na zapadu. Od tada do danas živeo je na relaciji Vašington – Njujork – Berlin – Minhen – Salcburg – Beč – Linc – Grac… Usputna stanica uvek je bila ista, rodni Leskovac.
– Kada sam se vratio iz SAD oženio sam se sa Milom i dobio prvog sina Mihajla. Svestan da je šansa da sa mojim fakultetom u Srbiji dobijem posao ravna nuli, jedan sam od onih koje je želja za boljim životom odvela korak unazad u obrazovanju. Nakon završenog mastera na Pedagoškom fakultetu u Vranju, imao sam prvi čas anatomije u Medicinskoj školi u Leskovcu i sedeo u klupi sa decom od 14 godina, ali nije me bilo sramota, jer sam imao cilj – priča Stojanović.
Dogovor sa sobom
Sledi i učenje nemačkog za čuveni B1 nivo znanja ovog jezika.
– Prvi radni ugovor potpisujem za rad u Minhenu, ali se to izjalovilo. Nisam odustao i preko druge agencije krećem u Berlin gde je uslov bilo poznavanje nemačkog B2. Mesec dana sam radio kao medicinski tehničar i zbog vize sam se vratio očajan. Slučajno sam video oglas da u Austriji traže medicinare i tamo sam se zaposlio u klinici u Velsu u blizini Linca. U Leskovcu mu se rodio i drugi sin, sada trogodišnji Miloš i nedostajala su mu deca, supruga, majka, otac, brat… Čak i džangrizave komšije.
– Precenio sam sebe, a Srbiju pomalo potcenio. Sa ove vremenske distance shvatam da je Srbija epicentar dešavanja koliko god to smešno zvučalo. Poguban je narativ o tome da je u Srbiji sve crno – ističe on.
Želja za povratkom mu se javila kada je “razgovarajući” sam sa sobom shvatio da živi za slobodne dane i odlazak u Srbiju.
– Kada sam video da postoji mogućnost povratka nisam razmišljao ni minut. Sa povećanjima zarada u Srbiji sada može da se živi možda i kvalitetnije nego u Austriji. Nije novac jedini parametar života – kaže on.
Svoje iskustvo u pečalbi Stojanović će preneti radeći u “Mančesteru”.
– Nisu džabe moj Leskovac, ranije zvali srpski Mančester – smeje se on.
Nostalgija
Milan Stojanović je u Velsu upoznao drugu stranu posla i života u Austriji.
– Shvatam koliko volim svoj grad, ljude i naš mentalitet. Na klinici sam jeo savršenu hranu, ali sam sanjao prženu papriku i jaja u mojoj kući. Rad u Austriji nudi solidnu finansijsku zaradu, ali je osećaj otuđenosti i nostalgije toliki da prestaje da se meri novcem – priča Milan.
Iskustvo
Lazar Anđelković ima lepo iskustvo u radu sa Nemcima, ali…
– Kao i kod nas i tamo ima prednosti i mana. Kao prednost bih naveo što imam mnogo lepo iskustvo sa poslodavcima. Puni su poštovanja za svakog radnika ponaosob nezavisno od pozicije. Kao mane bih naveo to što je društveni život sveden na minimum. Nama nije u kulturi povučen i usamljen život, tako da se u tom smislu nisam nikada uklopio – priča on.
Veliko interesovanje
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar ističe da je veoma ponosan na veliki broj zdravstvenih radnika koji se vraćaju u zemlju.
– To je najbolji pokazatelj gde je zdravstvo i u kom pravcu ide Srbija, zahvaljujući politici predsednika Vučića. Nastavićemo da vraćamo naše zdravstvene radnike, pozivamo da se jave Kancelariji za dijasporu, svima ćemo pomoći da dobiju posao u Srbiji – istakao je on.
Lončar je potpisao sa predstavnicima sindikata u zdravstvu zajednički Predlog protokola i Predlog izmena Uredbe za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama.
