Duša koja spokojna sanja – Milan Rakić

Na današnji dan rođen je Milan Rakić, srpski književnik, pesnik i diplomata.

Milan Rakić rođen je  30. septembra (18. septembra po julijanskom kalendaru) 1876. godine u Beogradu. Njegov otac bio je Dimitrije Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića. Sestra Ljubica je bila udata za Milana Grola. Bio je oženjen Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a pravni fakultet u Parizu. Po povratku u Srbiju se oženio, a zatim zaposlio kao pisar u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Kao diplomata je službovao u Srpskom konzulatu u Prištini, Srpskom konzulatu u Skoplju, Solunu i Skadru.

Prve pesme pojavile su mu se u “Srpskom književnom glasniku” 1902. Potom je objavio tri zbirke pesama (1903. 1912. 1924.), koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

U vreme Prvog balkanskog rata postavljen je za prvog okružnog načelnika Prištinskog okruga (njega ubrzo smenjuje Todor Stanković).

Bio je dobrovoljac u četi Vojvode Vuka. Mali broj njegovih saboraca je znao da sa njima ratuje čovek koji je napisao pesmu “Na Gazimestanu” koju su oni često recitovali u trenucima pred borbu.

U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu 1915. i Stokholmu 1917. godine, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu. U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti kao poslanik Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934.

Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada Milan Rakić koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan.

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.