Zovi Plavšića da se plasiraš u viši rang. Nije šala, Dušan je imao tu sreću da je nekoliko puta sa klubovima, čiji je dres nosio, preskočio stepenik. Pre nego što je stigao na Karaburmu, gde je kapiten “romantičara”, Dule je sa Proleterom iz trećeg ranga izborio drugi, pa superligaški, a igrao je plej-of i sa Železničarom iz Pančeva. Ipak, sportski uspesi, u Dušanovom životu padaju u senku porodice. Ona mu je najveći i najprestižniji trofej. Supruga Katarina, sinovi Lazar i Stefan su pokretačka snaga sjajnog veziste.
Ne tako davno, Plavšić je bio akter susreta koji je privukao veliku pažnju. Zemun i OFK Beograd, u derbiju ne samo kola, već celog prvenstva, direktno su odlučivali o prvom mestu u Srpskoj ligi Beograd. Slavili su “romantičari” 1:0, golom Kaluđerovića, pred oko 4.000 duša.
Kada ste poslednji put igrali pred ovoliko navijača?
– Iskreno, ne sećam se. Bilo je dosta ljudi na tribinama, kad sam se sa Železničarom iz Pančeva igrao plej-of za ulazak u Superligu, protiv Radničkog 1923, ali nije ni blizu bila ovakva atmosfera. Ovo su, ipak, dva kluba koja imaju istoriju, pa mi je ovo bilo možda i najlepše iskustvo. Igrao sam pre tri-četiri godine, dok sam bio član Superlige, protiv Partizana, Crvene zvezde, bio sam akter susreta kad se Saša Ilić opraštao u Humskoj, ali mi nije bilo ovako. Možda je ovo i najlepša atmosfera otkako igram fudbal – ne krije zadovoljstvo Dušan Plavšić u razgovoru za “Vesti”.
Pre okršaja “romantičara” i Zemunaca atmosfera se dobro podgrevala?
– Bilo je velike tenzije. Priželjkivali smo da nam ta utakmica odlučuje sudbinu, jer nam je Zemun bežao pet bodova i nedelju pred duel s nama je kiksnuo, pa smo mu prišli na minus tri. Znali smo da ako pobedimo, prvi smo. Normalno je što to sve ima neku pozadinu, bilo je pre toga medijskih prozivki između klubova. Imali smo neke sastanke, Zemun je davao dosta negativnih komentara, sa Karaburme su uzvratili, tako da je sve to donelo neku tenziju pred okršaj.
Karantin pred Zemunce
Pred duel u Gornjoj varoši imali ste daleko ozbiljniju pripremu nego za ostale susrete u šampionatu?
– Bio je karantin veče pred utakmicu, spavali smo u hotelu, imali smo sastanak. Došli su navijači, ljudi sa Kipra, iz Rusije i sa našim pristalicama nas sačekali na treningu dan pred meč. Bilo je kao da se dešava nešto mnogo bitnije od okršaja trećeligaša. Vidim po drugarima, iskusnijim igračima, ali prvenstveno po sebi, da je ovo bio poseban doživljaj. Nisam bio akter večitog derbija ali sam igrao protiv Zvezde, Partizana, što je svakom fudbaleru onako posebno. Meni je ovaj duel sa Zemuncima bio u rangu sa tim, ako ne i lepši.
Da li je bilo slavlja posle pobede?
– Da, prvo na stadionu, pa u jednom klubu. Imamo, međutim, još tri kola do kraja prvenstva, ništa još nije gotovo. Nema opuštanja, iako nam je najbitnije bilo da pobedimo u Ugrinovačkoj, izbijemo na prvo mesto, kako bismo zavisili od nas samih. Tri kola pre kraja teško će neko da kiksne. Mislim da je tenzija još veća zbog toga što se zna da je OFK Beograd prošao kroz možda i najteži period u istoriji.
Kapitenska traka od malena
U međuvremenu su se desile neke promene u rukovodstvu kluba?
– Na polusezoni smo imali povratak Kostadina Terzića i Andreja Mrkele, tu je Stefan Babović. Preuzeli su vođstvo kluba i to sada izgleda mnogo ozbiljnije. Bilo je važno da mi sada pobedimo, da budemo na korak do ulaska u Prvu ligu, da idemo uzlaznom putanjom, kako bismo im malo olakšamo. To nam je bio motiv više. Ipak je to bio naš cilj kada smo krenuli, da se preskoči stepenik, iako smo imali bodovni zaostatak. Rekli smo: “Moramo da uđemo u Prvu ligu, da bi ti ljudi ostali, da shvate da je bilo vredno ulagati u nas.”
Otkad nosite kapitensku traku?
– Otkako sam došao na Karaburmu! Ja sam dete OFK Beograda, tu sam prošao sve mlađe kategorije i tada sam bio kapiten. Došlo je dosta novih igrača i mogu da zahvalim Dušanu Petkoviću koji je prepoznao to nešto u meni. Duleta poštujem, kada sam bio dete, skupljao sam im lopte. On je za mene i dalje pozitivna ličnost, iako je bio u tom najtežem periodu i otišao možda neslavno. Stadion nosi naziv po njegovom ocu Iliji… Nekako je Dule prepoznao, znao je da sam dete OFK Beograda i odmah mi je dao traku. Možda i zbog karaktera… I u prethodnoj ekipi sam bio kapiten, u Proleteru zamenik.
Ispada da, gde god igrate, ta ekipa se na kraju sezone izbori za ulazak u viši rang?
– Tako nekako – smeje se Plavšić. – Daj Bože da se to nastavi i sad.
Porodica najbitnija
Da li posle susreta u Zemunu očekujete interesovanje nekih superligaških klubova?
– Bilo je poziva i pre OFK Beograda, ali konačnu odluku donosim sa porodicom, to mi je najbitnije. Kod nas nisu neki finansijski uslovi, u najjačem rangu sam već igrao. Imao sam želju da odem u inostranstvo zbog egzistencije. Sigurno da se ispratila ova utakmica. Kada sam dolazio na Karaburmu, svi su me pitali zašto ideš tamo, kada je takvo stanje? U tom trenutku je u klubu bio Dušan Petković. Pritom, sačekali su me navijači, osetio sam neku toplinu, dogovorio se za uslove pod kojima mogu da funkcionišem. Blizu kuće sam, dete OFK Beograda sam. Imao sam i neke opcije pre Karaburme da zaigram u eliti ili da ostanem u Prvoj ligi pošto sam bio u Železničaru, ali nije mi odgovaralo da idem od kuće. Nisam hteo da porodica trpi, dosta puta sam odlazio i jednom presekao sa tim.
Kažete – retko ko nadao da će “romantičari” ponovo da se podignu?
– Čak možda ni ja nisam verovao da će sve ovako brzo da se desi. Verovatno se sada otvaraju neke nove opcije, ali o tom potom. Ima ljudi koji se interesuju. Imam ja i godine ali mi nisu problem. Mislim da sam još mlad, e sad, da li će to neko prepoznati… Meni je i dalje cilj ili da odem u inostranstvo, ili da sa OFK napravim neki još veći uspeh. Ako već odlazim negde u Srbiji, zanima me samo neki od dva-tri naša najveća kluba.
Žiletu hvala do neba
Postoji li neko koga biste želeli da pomenete, a da nije iz kluba?
– Da, Žileta, čoveka koji drži treninge na Savi. Mnogo sam mu zahvalan. Miloš Žile, znam da mi ne bi dao da provlačim njegovo ime, ali prosto ne mogu da ga ne pomenem. On mi je jedna od bitnijih ličnosti u životu, kod mene je promenio mnoge stvari. Milion puta me spasio od nekih sportskih povreda, kada sam imao kočnice na mentalnom planu, pomagao mi je. Žao mi je samo što ga nisam upoznao dosta ranije, ali sve ima svoje vreme.
Klub ide uzlaznom putanjom
Može li OFK da bude ono što je nekada bio?
– Naježim se kad pomislim da će se vratiti na stare staze, a možda bude i jači nego ranije. Iako je to davna istorija, OFK Beograd je i dalje treći najtrofejniji klub u Srbiji. Najstariji. I kada nije bio visoko plasiran, davao je mnogo mladih igrača.
Ima, veli Plavšić, dosta posla.
– Krenulo je renoviranje pomoćnog terena, u planu je i glavni da se sređuje. Sve to ide u dobrom smeru, postepeno. Kostadin Terzić i Andrej Mrkela su mladi, ali imaju od koga da uče, tu je i Stefan Babović, koji je i igrao na Karaburmi… Vidim da to ide uzlaznom putanjom i da je kao nebo i zemlja u odnosu na prethodni period. Kada spomenem gde igram, svi imaju neke simpatije. Kažu “E, to je pravi klub, najstariji”. Svi bi voleli da ga vide u višem rangu. Realno, “romantičari” ne zaslužuju da budu ovde, tako da se nadam da će otići dalje, pa da ćemo sledeće sezone da preskočimo još jedan rang.
Od Borče, preko Slovačke, do Karaburme
Dosta klubova je Plavšić promenio u karijeri…
– U dva navrata sam bio u BSK-u (Borča), odakle sam otišao u Rad, tamo sam proveo dve godine, ali imali smo dve ekipe, pa sam praktično na pozajmici igrao za B tim, kao BASK. Odatle sam otišao u Slovačku, gde sam proveo osam meseci. Vratio sam se, ali sam onda naišao na problem koji je napravio zastoj u mojoj karijeri. Užička Sloboda nije papirološki dobro odradila posao oko transfera, nije tražila sertifikat, pa nije mogla da me registruje jer je dobila zabranu. Nisam igrao osam meseci i tu sam najviše propustio. Vratio sam se u Borču i bio na ivici da napustim fudbal, ali rekoh, hajde kao kuće sam, pa mogu da igram u BSK-u, pa onda Kolubara malo… Posle je bilo malo mučenja po Prvoj ligi, dok nisam došao u Proleter, sa kojim sam iz drugog ranga ušao u elitu, što je najveći uspeh kluba u istoriji. Bili smo i sedmi u plej-ofu, onda je došao Železničar.
Uz crkvu sve dobije smisao
Oni koji žive u Borči kažu da popularnog Plavog redovno vide u crkvi nedeljom.
– Imam to u porodici. Nismo bili redovno liturgijski, išli smo u crkvu, ali bio je momenat koji je to presekao. Dosta sam se “tražio”, volim da čitam, da istražujem, to negde možda sport nosi, uvek ispituješ granice. Tražio sam smisao, čitao sam i ranije neku hrišćansku literaturu, ali je prelomni momenat bio, što se kaže, “bez nevolje nema bogomolje”, kada mi se sin razboleo. To mi je bio najteži period. Dobio je artritis, pogrešna dijagnoza je malo zakomplikovala situaciju. Prohodao je sa deset meseci, sa godinu i po dana nije mogao ni da hoda, ni da puzi.
Supruga Katarina i vi ste bili veoma mladi?
Imali smo 20, 22 godine i mnogo naših problema u početku. Ta bolest se kroz dete projavila, ali to je nama, maltene, izlečilo porodicu na nekom drugom planu. U to sam ubeđen i to su videli ljudi sa strane koliko se stvari promenilo. Veoma brzo se rešilo, pa kada pogledaš sa distance, vidiš da je sve bilo sa smislom, ako se prepozna. Tu je jedna priča sa našim monahom Rafailom… Upoznao sam ljude koji njega poznaju i to je mene “probudilo”. Sin je ozdravio i, hvala Bogu, sada je dobro.
Najlepše u Želji
Kog kluba ćete se posebno sećati?
– Najlepša atmosfera mi je bila u Železničaru iz Pančeva, ako izuzmemo momenat kada sam otišao odande. Od predsednika, koji je i dalje u klubu, Zorana Naunkovića, čoveka koji me je doveo u trenutku kada nisam ni znao koji je taj klub, do poslednjeg igrača. Došao sam iz Superlige, ali u tom trenutku sam želeo u inostranstvo i mnogo nekih opcija je propalo, pa sam posle najbolje sezone u eliti došao u Pančevo. Tada smo počeli da gradimo nešto što traje i danas, jer nas 10-15 se i dalje aktivno družimo. To se retko sreće. Bilo mi je prelepo i u Proleteru.
Petković pocepao ispisnicu
Bili ste nadomak odlaska sa Karaburme?
– Bio je to težak period. Mnogi su odlazili tada, ja sam imao zaniljivu situaciju sa Dušanom Petkovićem. Tražio sam da idem da bih mogao da funkcionišem finansijski. Možda je javnost i bila upoznata, bio je neki čovek iz Amerike koji je maltene obmanuo sve. Novca nije bilo i ja sam bukvalno bio na izlaznim vratima, tražio sam ispisnucu i ona je bila spremna. Zvao me je Petković da dođem, kaže, tu su ti papiri… Došao sam, pogledao me u oči i pitao – gde ćeš? Rekoh, pa tu negde, Srpska liga, sad je već kasno za neke druge varijante, jer je šampionat počeo, četvrto kolo, ali je trajao prelazni rok pa sam mogao da promenim još jedan klub.
Kad ono…
– Petković je preda mnom pocepao ispisnicu, bacio u kantu i rekao – “Ne ideš nigde, ja ću ti pomoći za ovaj period, pa ćeš videti na polusezoni, imaćeš više opcija”. Tako sam ostao. Normalno, uz podršku ostalih ljudi u klubu, iako je bilo loše stanje. Tu su bili i navijači. Istakli su da sam im vrlo bitan, to mi je bilo i drago. Rekao sam – OK, samo da ne trpi porodica. Meni je najlepše da budem ovde.
