Kriza srpskog ženskog rukometa je mnogo dublja i smena jednog čoveka, selektora Ljubomira Obradovića, neće automatski promeniti i poboljšati stvari iz korena, smatra istaknuti rukometni stručnjak Dragan Đukić.
Đukić je u razgovoru za Tanjug istakao da kritike voli da iznosi kada nešto još može da promeni, ali s obzirom da srpske rukometašice nisu uspele da se kvalifikuju na Olimpijske igre, sada bi umesto kritika trebalo da imamo jasan plan šta ćemo i kako dalje.
– Nažalost puno toga ukazuje na činjenicu da mi nemamo ideju šta tačno želimo, pa je samim tim naš ženski rukomet još u većoj krizi. Imamo selekciju u kojoj je 11 igračica preko 30 godina i ne znam koliko je realno da na njih računamo u narednom olimpijskom ciklusu i za Igre u Parizu. Zato je sada trenutak da svi oni koji misle dobro ženskom rukometu sednu zajedno i na ozbiljan, odgovoran i stručan način razgovaraju o budućnosti – ističe Đukić.
Nekadašnji trener PIK Segeda, skopskog Vardara, CSM-a iz Bukurešta, Crvene zvezde i Metaloplastike smatra da je plasman Rusije i Mađarske potpuno zaslužen, kao i da su to zemlje koje mnogo više ulažu u ženski rukomet, imaju bolju infrastrukturu i veći fond igračica.
– Mađarska je imala izuzetne uspehe i u prošlosti, poslednjih godina izuzetno ulaže u svoje selekcije i klubove, a sada ima mladu ekipu koja je bila svetski kadetski i juniorski prvak. Da ne govorimo o Rusiji koja je olimpijski pobednik iz Rija. Objektivno, oni su bili favoriti, ali i mi smo imali svoje šanse, jer u tri utakmice u tri dana, sve je bilo moguće. Na kraju, budimo iskreni, protivnici su jednostavno bili bolji.
Đukiću je posebno je zasmetalo što je sva krivica svaljena na selektora Obradovića.
– Ova opšta salva nezadovoljstva koja je usmerena na lik i delo Ljubomira Obradovića, mislim da zaista nije primerena. To pokazuje na kakav se način mi odnosimo prema ljudima, jer ne zaboravimo da smo pre samo dve godine istog nominovali za najboljeg trenera na svetu. Nije u redu da se jedan čovek smatra uzrokom svih kriza jer to sigurno nije tako.
Ali, da povoda za kritiku ima dosta, Đukić ne poriče.
– Prva i osnovna je što smo otišli na takmičenje samo dan pre početka turnira, pa nam se desilo da imamo dva pozitivna slučaja na korona virus. To se uvek moglo desiti, ali takve stvari moraju da se planiraju. Daću primer Norveške koja je otišla na svoje kvalifikacije u Podgoricu u ponedeljak, a zašto smo mi otišli u četvrtak dan pre prve utakmice i pored toga što je raspored odavno bio poznat, to je pitanje na koje treba dati odgovor.
Bivši selektor Crne Gore, Izraela, Velike Britanije, Švajcarske, Makedonije i Jordana još jednom je napomenuo da je kriza u našem ženskom rukometu mnogo dublja.
– Krizu niti je izazvao samo jedan čovek, niti će se njegovim odlaskom ona sama od sebe rešiti. Mislim da je srpski rukomet, a naročito ženski, u teškoj situaciji. Mi nemamo dovoljno ozbiljnih klubova, mladih igračica, ni mladih trenera. Ako već govorimo o sadašnjoj generaciji reprezentativki, podsetimo se sa koliko godina su one počinjale svoje učešće u nacionalnom timu. Ili koliko godina su imale kada su igrale Evropsko i Svetsko prvenstvo u Beogradu. To je bilo pre osam, devet godina. Koliko igračica tog uzrasta sada imamo u reprezentaciji? Pa, gotovo da ih ni nemamo.
Đukić kaže da je srpskom rukometu sada pre svega preko potrebno jedinstvo, jer za dvadesetak rukometašicama predstoji baraž za Svetsko prvenstvo sa Slovačkom.
– Neodlazak na Svetsko prvenstvo u Španiju bio bi poguban za ženski rukomet. Malo je vremena do duela sa Slovačkom, a evidentno je da se naše igračice nalaze u trenutku opšte ozlojeđenosti, razočaranosti i praznine. Niko ne može da me ubedi da je bilo ko više od tih devojaka želeo da se plasira u Tokio, jer bi to bila kruna njihovih bogatih karijera – kaže Đukić i daje konstruktivan predlog:
– Zbog patriotizma, poštovanja prema rukometu i karijerama koje su ostvarile, ove igračice bi trebalo da odrade ovaj baraž i tek onda, trijumfom nad Slovačkom, na jedan pozitivan način okončaju, ako to zaista žele, svoju reprezentativnu karijeru. Svedoci smo da su mnoge to posle Đera i najavile.
Đukić je završio master studije “Trener u sportu” na Fakultetu za sport Univerziteta Union Nikola Tesla, objavio je knjigu “3:2:1 – Povratak korenima”, jedan je od najkompetentnijih naših stručnjaka, ali ga više od dve decenije nema u srpskom rukometu.
– Iskreno, pitao sam se i pitam se koji su pravi razlozi za to i jesam li jedini „krivac“ što je tako. Iz srpskog rukometa sam otišao sada već davne 2000. godine kao neko ko je u prethodnom periodu bio trener naših najboljih klubova, selektor juniorskih reprezentacija i član Upravnog odbora trenerske organizacije. Radio sam narednih 20 godina u inostranstvu na ozbiljnim projektima, držao predavanja na brojnim seminarima, a i danas se trudim da se stručno usavršavam. Rukomet je moj život i zato je čudno da me niko za sve ove godine nije pitao da li bih mogao nešto da pomognem.
Dolazak Milene Delić na čelo Rukometnog saveza pomerio je stvari sa „mrtve tačke
– Pozvala me je sa željom da budem u stručnom delu njenog tima, u konsultantskoj ulozi koju bih sam odabrao i sa širokim ovlašćenjima. Zahvalan sam joj na tome, jer mi se niko pre nje iz Saveza ranije nije javio da ozbiljno pričamo, ali iskreno u ovom trenutku sebe još uvek smatram trenerom i imam ambicija i sportskih želja koje izlaze van ovih okvira.
Za kraj Đukić poručuje da su srpskom rukometu potrebne nove generacije, ne samo igrača i igračica, već i nove generacije trenera i ljudi koji će rukovoditi sportom na jedan drugačiji način.
– Činjenica da se rukometni svet promenio. Ženski rukomet je takav da se sa ne tako puno materijalnih ulaganja, ali mnogo entuzijazma, rada i jasne strategije za kratko vreme može da napravi veliki iskorak – poručio je Đukić.
