Zvona ne zvone, tišina, crna boja preovladava, marame na pognutim glavama, sveća je na hiljade. I cveća je mnogo, vernice ga donose. Po višedecenijskoj tradiciji, u pariskom hramu Sv. Save, Hristov grob je kitila Slobodanka Radovanović, članica Kola srpskih sestara, ovako govori:
– Ove godine sam htela da sve bude u belom. Plaštanica je u belim ružama. Vernici je celivaju i daruju posle tri duboka naklona, po tri puta se krste, u strpljivom redu svi dostojanstveni.
Veliki je petak, ni liturgije ni pričešća.
– Sveti, besmrtni, pomiluj nas – izgovara prota Nikola, pa kandilom i raspirivanjem tamjana pojačava osećaj duhovnosti.
Litija i iznošenje plaštanice sastavni su deo večernjeg, za bdenije su kasni sati. Sve misli i molitve upućene su prema Hristu i njegovom stradanju, ali i molbi: “Gospode, pomiluj nas.”
Uključen je razglas, molitva
“Očenaš” je zajedničko-horska. Dečice je mnogo, a oni tihi, mirni, nerazigrani, kao da su shvatili stanje težine koje će, ipak, dovesti do vaskrsenja.
– Poklonimo se Hristu i njegovom stradanju. Molimo se. Kod mene je tako, takoreći, od rođenja. Veliki petak je dan najstrožijeg posta, ko može – ni vodu ne okusi. U narodu se kaže: ako na današnji dan ptica donese i najmanju slamku u svoje gnezdo, te godine se ne izleže nijedan ptić ili u prevodu, tog dana se u kući ništa, baš ništa ne radi, jer u suprotnom ne izađe na dobro – objašnjava vernica Dobrinka Jakovljević.
