Jedan od najvećih duhovnika Srpske pravoslavne crkve arhimandrit Jovan Radosavljević svoj poslednji intervju dao je upravo “Vestima”. U dva nastavka, 29. i 30. decembra 2019, objavili smo svedočenje oca Jovana, koji je 8. aprila u 94. godini preminuo u KC Vojvodine u Novom Sadu.
Arhimandrit Jovan je rođen 1927. u Leliću kod Valjeva. Bogosloviju je završio u Prizrenu 1966, a Bogoslovski fakultet u Beogradu 1971. Najveći deo svoje monaške službe proveo je kao profesor u prizrenskoj Bogosloviji, gde je predavao 30 godina.
Takođe, sa više od 40 napisanih knjiga iz teologije, ali i o srpskim monasima i manastirima, stradanjima u Jasenovcu i Dahauu, jedan je od najboljih svedoka pogroma Srba u 20. veku. Bio je prijatelj patrijarha Irineja i Pavla sa kojim je službovao i drugovao čak 47 godina u manastirima Vujan, Blagoveštenje, Rača i u Prizrenu. O tom prijateljstvu je objavio dve knjige “S vladikom Pavlom kroz život” i “Pisma”.
Objavljujemo najveći deo razgovora s arhimandritom Jovanom, učenikom vladike Nikolaja Velimirovića i duhovnikom većine srpskih vladika, sa kojim smo se sreli u manastiru Svetog arhiđakona Stefana kod Vranja, gde je provodio penzionerske dane. Mnogima je tokom 30 godina nastavničkog rada predavao u prizrenskoj Bogosloviji.
Bekstvo u šumu
Za patrijarha Pavla, koga je narod doživljavao kao sveca, rekao nam je da je bio otvoren i iskren:
– I sa crkvenim ljudima kad je razgovarao, i sa političarima, sa mladima, sa svakim je umeo da razgovara otvoreno i blago. Nikad nije žurio da odgovori na neko pitanje, već bi sačekao i razmislio. Iz svakog ugla je znao da posmatra stvari – priča arhimandrit Jovan.
Upoznali su se tokom Drugog svetskog rata. Putevi su im se ukrstili u manastiru Vujan u leto 1944. godine. Prethodno je otac Jovan, u to vreme još Milisav Radosavljević, na poziv vladike Nikolaja Velimirovića otišao kao iskušenik najpre u manastir Studenica, a zatim u manastir Žiča.
– Nemci su 1941. godine bombardovali Žiču, gledao svojim očima i plakao. To je nešto najstrašnije što sam video. Nije moglo da mi dođe do pameti kakvi to mogu biti ljudi koji uništavaju manastir. Prvo su tukli topovima, a sutradan, sa šest aviona, šest “štuka”. Pobegli smo u planinu i sve to posmatrali udaljeni pola kilometra. Vratili smo se u manastir Studenica, a tu su sledeće dve godine počeli da haraju Bugari. To je bilo strašno koliko su zverstva počinili, posebno prema monasima. I mene su dvaput pošteno izudarali. Drugi put toliko da dva dana nisam mogao da ustanem iz kreveta. Imao sam 14 godina.
Otac Jovan je posle toga otišao svojoj kući u Lelić. Međutim, to je bilo vreme kad su i partizani i četnici aktivno mobilisali muške glave, i otac Justin, tada starešina manastira Vujan, pozvao ga je da dođe u manastir Vujan. Tamo je upoznao iskušenika Gojka Stojčevića.
– Došao je bolestan. Stalno je imao temperaturu 37,4, osećao se malaksalo, nemoćno. Vreme je uglavnom provodio u molitvama nad grobom vujanskih svetitelja, a hranu smo mu donosili u keliju. Međutim, u to vreme svi smo u manastiru bili u stalnom strahu od partizana. Pročulo se da znaju da upadaju u manastire i tuku sveštenike, posebno one za koje se pronese priča da imaju bilo kakve veze sa četnicima. Jednom smo čuli da će nas napasti i svi smo sa igumanom Justinom pobegli. Kada smo stigli do banje Trepča, starešina se seti da je nešto zaboravio i kako je u mene imao poverenja pozove me: “Milisave, otiđi do manastira, ostavio sam u niši, u podrumu, neki novac i neka akta. Sve to pokupi i donesi.” Upitam ga šta ću ako dođu partizani, a on odmahne rukom uveren da ćemo ih preteći. Pošao sam sa još jednim monahom, ali se i Gojko prijavio da krene s nama. Kada smo ušli u manastir zatekli smo majora Adama Babića i oko 100 njegovih ljudi. Gojka su odmah pustili da ode u keliju zato što se videlo da je bolestan, a u mene su uperili pištolj i počeli da me propituju. Interesovalo ih je zašto nismo pobegli, a ja sam govorio da to nismo učinili zato što smo još đaci i da nikome ništa krivo nismo učinili. Taj major je onda od mene tražio da dve svinje prebacim u partizanski štab u Čačku i da se zatim prijavim za vojsku. Uperen pištolj u mene, šta ću, pristanem i zatim sa Gojkom pobegnem u šumu. Zajedno smo došli do manastira Blagoveštenje kod oca Vasilija Domanovića. Vladika se tamo i zamonašio 1946.
Spaljena sela
Otac Jovan je 1947. obukao uniformu JNA i bio u mornaričkoj pešadiji stacioniranoj u Šibeniku. Po povratku iz vojske, 1950. godine se zamonašio u manastiru Rača. Kao duhovni otac, monaško ime Jovan, dao mu je tada jerođakon Pavle Stojčević. Na Kosovo je iz ovog manastira otišao 1960, tri godine pošto je vladika Pavle imenovan za episkopa Raško-prizrenske eparhije. Arhimandrit Jovan je tamo bio sve do 1999. kada se uz srpsku vojsku i policiju povukla i prizrenska Bogoslovija.
– Za Srbe je bila teška situacija na koju su naše vlasti žmurile ne želeći da je vide i praveći se da ne znaju šta se sprema, a svi su to znali. Malo je poznato da su mnoga srpska sela bila iseljena, čak oko 700. Ostajale su crkve bez naroda i u potpunom albanskom okruženju. Na kraju se sve završavalo tako što bi crkvenjak odlazio do vladike kako bi mu predao ključ od crkve. Takva situacija je mnogo pogađala i brinula vladiku Pavla.
Sa tugom je govorio o svemu što se decenijama događalo u južnoj srpskoj pokrajini.
– Mnogo pre otvorenih sukoba počeo je progon Srba, a Albanci su pravili tranše za buduću vojsku. Na putu za Orahovac bila je jedna gde su kasnije dovodili zarobljene i kidnapovane, ubijali ih i spaljivali u improvizovanim krematorijumima. U Prizrenu je najviše bilo provociranja đaka i nastavnika Bogoslovije.
I sam se nekoliko puta našao u opasnim situacijama, a jednom ga je spasla kapa kamilavka.
– Vraćao sam se sa trafike kad me je nešto pogodilo u glavu. Zabolelo me. Okrenem se, a Albanac sa detetom se smeje: “Šta je pope, nešto ti nije pravo, da te nije mali tukao?” Tu je bila i gluvonema žena koja je pokazala rukom na dvojicu mladića koji beže i smeju se.
Arhimandrit Jovan je isticao da je jedna od najtežih situacija bila 1981. kada su Albanci masovno po Kosovu organizovali demonstracije.
– Sakupe se na ulici i počnu da viču “Kosovo, republika”. Držao sa čas kad nas prekinu strašna galama sa ulice. Deca odmah pojuriše na prozor, a tamo više hiljada Albanaca. Pitaju me đaci: “Šta to rade oče?”, ja im odgovorim, da bi ih smirio: “Ne zanima me. Zanima me samo šta mi treba da uradimo na ovom času.” Međutim, brzo im se suprotstavila policija, bilo je i bornih kola, tenkova, počelo je da se puca.
Molitve za Kosmet
Iz tog perioda je i događaj o kome javnost malo zna. Kako su demonstracije izmakle kontroli, u Prizrenskoj bogosloviji čitav razred je odlučio da napusti školovanje i ode za Srbiju.
– Dođe vladika i počne da ih smiruje, da se moramo malo pritrpeti, jer su trpeli i oni pre nas, a sve će proći i biti u redu. Pokušao je da im objasni da postoji vlast koja će ih zaštititi. Međutim, đaci nisu imali tu smirenost i po svaku cenu su hteli da pobegnu. Tu ja pribegnem malom lukavstvu, ne znam da li su posle vladike to saznale. Upitam decu da li neko od njih ima svog vladiku u Sinodu. Jave se dvojica i ja ih uputim da ih pozovu. Vratili su se s osmesima, dobili su obećanje da će Sveti sinod doći u Bogosloviju i tako je i bilo. Pokazalo se da je vladika tada bio hrabriji od mnogih i da bez obzira na to što je bio rastom mali, imao je duhovnu snagu i poverenje u Boga da stoji iznad nas i vodi računa šta će biti i kako će biti s nama.
Pratio je arhimandrit Jovan aktuelna dešavanja, posebno sve u vezi s Kosovom i Metohijom. Govorio je da je potrebno puno mudrosti da bi se Kosmet i zadržao.
– Kosovo je naše od vekova, još dok je bio kralj Vladimir u Makedoniji gde su Arnauti sada. To je mesto naše misli, naše logike, naše vere, to je glavni temelj naše države i zemlje. Molimo se Bogu, cela Crkva i verujući narod da Gospod nama sačuva Kosovo zbog mnogo razloga, a najvažnije zato što je to sveto mesto ne samo zbog naših svetinja, već i zbog mnogih mučenika koji su tamo stradali sve do danas. Stradali smo, ali borili smo se za Kosovo i skupo je našom krvlju plaćeno.
Ljutnja zbog glasanja
Arhimandrit Jovan se prisećao i da patrijarh Pavle jedne godine, po svaku cenu, nije želeo da izađe na glasanje, zbog čega mu je pretilo i hapšenje:
– To su bili izbori pre 1970. godine. Krenuo je ka Gračanici i upitam ga šta da kažem ukoliko ga traže zbog glasanja. “Reci im da sam otišao na put i ne znam kad ću se vratiti.” Zaista, dođu dva policajca i ja im prenesem da je na putu. To popodne vladika se vratio i taman se raspremio, kad eto opet ovih. “Došao sam s puta i hoću da se malo odmorim.” Oni izađoše, ali eto za deset minuta druga dvojica, zatim, za pola sata nove dvojice policajaca. “Rekao sam već dvaput da me ostavite na miru. Doputovao sam malopre, pa hoću da se odmorim, a vi me uznemiravate i po treći put. Izađite mi, molim vas, iz kuće i recite tamo da vam neću doći na glasanje”, rekao je. Nikada nisam video vladiku Pavla tako strogog i ljutog kao tada.
Na meti Albanaca
Arhimandrit Jovan je ispričao da se nekoliko puta na meti Albanaca našao i tadašnji vladika Pavle.
– Jednom je pošao da preda pismo na poštu. Od Bogoslovije se stizalo mostom na kome su obično sedeli Albanci i čim bi videli nekog našeg đaka, a posebno profesora, počeli bi da ga provociraju, pa čak i čupaju za bradu, a ako samo nešto kažete odmah vas napadnu. Vladika je prelazio most kada mu je jedan prišao i počupao ga za bradu. Ništa nije rekao već ga je samo odgurnuo laktom i nastavio dalje. Drugi mladić je potrčao i preprečio mu ulaz u poštu. Na vratima ga je udario nečim čvrstim, najverovatnije bokserom, ali su na sreću priskočili stariji ljudi i oterali mladića, a njega pridigli i ponudili pomoć. Odbio je, predao je poštu i vratio se u Bogosloviju i legao. Nikola, sekretar Bogoslovije, javio je za ceo slučaj jednom advokatu, a ovaj policiji, međutim ništa od toga nije bilo. Nikad ih ništa nije interesovalo kada je reč o napadima na sveštena lica, ali i za mnoge druge stvari su bili takvi.
Otac Jovan svedočio je i o drugom napadu na tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog.
– Sačekali su vladiku da dođe do mosta, a onda ga je neko gađao kamenom. Na sreću, kamen je udario u kamilavku koja je odletela niz ulicu. U blizini se našao milicajac koji je pritrčao, vratio mu kapu, vladika ju je stavio na glavu i nastavio kao da se ništa nije dogodilo. Jednostavno, nije se puno sekirao zbog tih stvari.
Spasavanje deteta iz reke
– Dugo bi bilo pričati kako smo se upoznali, ali najtačnije je reći da nas je rat upoznao. Vladika je u Beogradu završio Bogosloviju, a zatim i veliku maturu, posle čega je upisao Medicinski fakultet. Onda ga je uhvatila vojska. Mislim da ga je rat zatekao u Višegradu ili Sarajevu. Odatle je otišao kući, u Slavoniju, u Kućance. Ustaše su već počele da kupe i ubijaju Srbe po Hrvatskoj, pa su i njega i brata Dušana savetovali da pobegnu. Dušan nije hteo, ostao je i ustaše su ga godinu ili dve kasnije ubile, a on je otišao za Beograd gde je tada živeo njegov školski drug Milorad, rodom iz Požege. Tih prvih ratnih godina bilo je veoma teško. Morali su da rade teške fizičke poslove na građevini da bi imali za hranu. Kada više nisu mogli da se tako izdržavaju otišli su za Požegu, a vladika Pavle, tada još Gojko Stojčević, posle toga je dve godine boravio u manastiru Svete Trojice u Ovčar Banji gde je iguman bio Justin Popović. Iz tog manastira 1944. odlazi u Banju Koviljaču gde dobija posao veroučitelja u sirotištu za decu izbeglu iz Bosne. Kupajući se u jednoj rečici, pritoci Drine, jedan od štićenika je upao u vir, a nije znao da pliva. Gojko je, onako obučen, skočio da ga spase. Nije mogao da dozvoli da mu pred očima umre dete koje je prethodno već doživelo tragediju i ostalo bez roditelja. Spasao ga je, ali nije se odmah presvukao, već tek to popodne kad je došao u stan u kome je živeo. Tako se razboleo. Kada su pluća počela da ga bole otišao je kod lekara, koji su ustanovili da na njima neki proces, ali nisu mogli da mu pomognu, nije bilo lekova. Tada su ga bukvalno otpisali. S takvom dijagnozom je napustio službu i otišao u manastir Vujan – svedočio je arhimandrit Jovan.
