“Priče iz belog grada”, prva knjiga novinara i publiciste, dugogodišnjeg saradnika “Vesti” Voje Mačara predstavljena je u galeriji Srpske nacionalne akademije u Torontu u organizaciji ove institucije i Srpsko-kanadskog udruženja pisaca “Desanka Maksimović”.
Reč je o zbirci od 26 priča koje su bile objavljivane tokom izlaska časopisa “Slovo” (u periodu od 2006. do 2009. godine) čiji je pokretač i glavni urednik bio Vojo Mačar. Njegove priče na duhovit, ironičan, humorističan, pa i satiričan način govore o izbegličkom životu bosanskih Srba u Beogradu nesrećnih devedesetih godina prošlog veka.
Autentičnost ovih priča naglašena je time što su kazivane u prvom licu i iz neposrednog iskustva autora koji je i sam četiri godine bio izbeglica u belom gradu. Sve o čemu je pisao, Mačar je ili doživeo i video, ili je čuo od nekog drugog, a sudbine su slične njegovoj.
Književnica Gordana Petković Laković govoreći u uvodnoj reči o knjizi i o autoru je naglasila:
- Vojo Mačar nas kroz "Priče iz belog grada" vraća u ne tako daleku prošlost. Vraća nas u devedesete, tamne, teške i krvave. Ali, on to čini na način da ne osećate mučninu i gorčinu kako bi se očekivalo, već vam kroz ove pripovetke uliva neku čudnu snagu jer vas povezuju sa prošlošću koju se trudimo da zaboravimo. Ipak, on nas podseća da tu prošlost treba pamtiti, zapisati i prenositi na one koji dolaze.
O knjizi su govorili i pesnikinja Katarina Kostić i publicista Živko Cerović, a Dimitrije Porobić čitao je priče. U muzičkom delu programa učestvovao je i Božidar Hadživitković na gitari.
Živko Cerović je naglasio da Mačar u svojim pričanjima vešto koristi ispovednu formu i retrospektivno kazivanje.
– Pisanje koje koristi sopstveno iskustvo uvek ima cilj da prenese piščevu poruku o tome kako je izgledao svet viđen njegovim očima, a ne kako je on stvarno izgledao. Time on zadovoljava još jedan od zahteva modernog pripovedanja – neutralnost. Vojo poseduje prirodni dar pripovedanja. Novinarstvo mu je samo pomoglo da stvari i događaje sagleda iz različitih uglova i objektivno, mada u njegovim zapisima ima dosta emotivnog – rekao je Cerović i dodao:
– Novinarstvo je Voja nateralo i na veliku ekonomiju reči. Time on zadovoljava onaj čuveni Čehovljev postulat “da priča mora biti sažeta da se ne bi posle brisalo”.
Katarina Kostić: Efektno sročeni zapisi
Katarina Kostić o zbirci kaže da su, poređane između korica knjige, ove priče privlačno publicističko-književno štivo, mnogo efikasnije nego kada se čitaju odvojeno.
– Povezane u jednu celinu doživljavaju se ne samo kao ispovedna proza već i kao brižljivo, efektno sročeni zapisi o sudbini izbeglica iz Bosne, što je i danas aktuelna tema, kako u Srbiji , tako i u rasejanju. U ovom štivu na samosvojan, upečatljiv način pulsira sindrom seoba Crnjanskog. Dakle, najosetljivija i najprijemčivija tema za današnje čitaoce, ne samo srpske, već celog sveta. U taj okvir prinudnog izmeštanja ljudi označenih etiketom” izbeglice” utrpane su vrlo prepoznatljive mnogobrojne pojave, sve Scile i Harbide, mukotrpnog izbegličkog života – zaključila je Katarina Kostić.
