Treći dan posete Ankari, puta na koji smo otišli otvorenog uma i smirenog srca, spremni da običaje i život Turaka upoznamo na neposredan način, obilovao je neobičnim iskustvima koja su, na još upečatljiviji način nego ona doživljena tokom prva dva dana, ukazala da je ova zemlja istinska smeša starih običaja i novih očekivanja, što joj daje osoben identitet koji se ne sreće često. Zbog toga je, valjda, i tako zanimljiva. Obilasci su, za svoju prethodnicu, tradicionalno već, imali doručak u hotelu. Naši domaćini su bili posvećeni tome da nam približe bogatstvo i osobenost obroka koji se konzumiraju u ovom delu sveta. Tako, standardni turski doručak može sadržati omlet ili na drugi način pripremljena jaja, više vrsta sira i maslaca, suvomesnate proizvode, pomfrit, salatu, suve kajsije i šljive, džem od jagoda i saće preliveno kajmakom, uz večito prisutne, reš pečene đevreke i hlebiće drugih naziva, ali sličnog šarma u ukusu. Kaloričan prvi obrok u danu, pokazao se kao uvertira u spektakularno iskustvo koje je potom usledilo – obilazak Ataturkovog mauzoleja.
Sarkofag prvog predsednika
Kao jedna od najposećenijih turističkih destinacija u čitavoj Turskoj, Ataturkov mauzolej, monumentalni kompleks koji se prostire na oko 750.000 kvadrata, predstavlja arhitektonsko i simbolično čudo. Napravljen kao večno počivalište za Mustafu Kemala Ataturka, mauzolej se, u širem smislu, sastoji od nekoliko povezanih elemenata. Lavlja staza, dvesta šezdeset dva metra dugački, popločani drum, uokviren statuama dvadeset četiri lava (po dvanaest sa leve i desne strane), vodi do širokog trga, sa kog puca pogled na samu zgradu mauzoleja u kom se nalazi grobnica Kemala Ataturka i četrdeset tona teški sarkofag. Građevina, masivna konstrukcija za čiju je izgradnju bilo potrebno više godina (čitav kompleks je napravljen za petnaest), sa spoljne strane nose poruke Mustafe Kemala Ataturka turskom narodu, izrečene tokom “Velikog govora” – obraćanja prvog predsednika Turske povodom desetogodišnjice Mladoturske revolucije, a koje je trajalo impresivnih 36 sati. Sa unutrašnje strane, centralnom pozornicom dominira sarkofag, ugodno smešten na postolju ispod sedamnaest metara visokog plafona prekrivenog ćilimom. Sedam metara ispod sarkofaga, u namenski izgrađenoj grobnici, leži telo Ataturka. Kraj te prostorije smo imali čast da prođemo. Vrata grobnice, izgrađene po Ataturkovom liku, gledaju kroz najveći prozor samog mauzoleja, pogleda upetog ka dvorcu Ankare i zastavi Turske, koja se vijori na horizontu. Sem ogromne zgrade u kojoj se nalaze ostaci prvog predsednika zemlje na račvanju Evrope i Azije, kompleks obuhvata i muzej, sa ličnim stvarima Kemala Ataturka i biblioteku sa sedam hiljada naslova, ispisanih različitim jezicima.
Povratak u stare dane
Poseta mauzoleju je, sem u čulnom smislu, bila važna i zbog dubljeg razumevanja emotivne povezanosti Turaka sa svojim prvim republikanskim vođom. Čak i današnje generacije, rođene decenijama posle Ataturkove smrti (1938. godine), sa podjednakom emocijom uvažavaju čoveka koji je sasvim sigurno najviše uticao na kurs kojim će se Turska kretati u post-osmanskom periodu. Zbog toga, svakog budućeg posetioca mauzoleja ne treba da iznenadi prizor Turaka i Turkinja koji, sa suzama u očima, posmatraju sarkofag ili neki od brojnih portreta tog, za ovdašnji svet, velikog čoveka. Boravak u mauzoleju je uistinu bilo okrepljujuće, spiritualno iskustvo, koje nas je pripremilo za put u još dalju prošlost. On je usledio obilaskom starog dela grada, poznatog kao Dvorac Ankare. Ime se, suprotno očekivanom, ne odnosi samo na tvrđavu i kule osmatračnice, već i na okolne zgrade starijeg kova, koje na ovom mestu, pretežno datiraju iz 18. i 19. veka, iako ima i starijih primeraka. Tu, i dan danas, kaldrmisani sokaci vijugaju kraj dućana i magaza, dok se krovovi okolnih zgrada gotovo dodiruju u tišini jednog zaboravljenog načina gradnje. Stari Turci, oslonjeni na niske, kvadratne astale, piju crni čaj, odmeravajući turiste onim, kod svih trgovaca, vazda prisutnim pogledom punim željom da se roba proda i po što boljoj ceni. Da nije sporadične upotrebe telefona, čovek bi zaista pomislio da se vratio u 19. vek, među ljude kojima je čaj afrodizijak, a tišina i umerenost življenja, lek za svaku žal.
Aslan-han džamija
U sklopu Dvorca Ankare, imali smo zadovoljstvo da obiđemo i Aslan-han džamiju, poznatu i kao Lavlja džamija, bogomolju koja se nalazi na listi Uneska. Napravljena je u 13. veku i radi se o prvom tipu džamije u čitavoj Anadoliji u arhitektonskom smislu. Za razliku od kasnije napravljenih džamija, na čiji je izgled uticala monumentalnost polukružne kupole istanbulske Aja Sofije, Aslan-han džamija ima piramidalni izgled, što je čini osobenom u Turskoj. Posle posete džamiji smo otišli na ručak. Tamo smo jeli raznovrsnu hranu, a za glavno jelo je svoju reč dao goveđi biftek u sosu od šargarepe i špargli.
Nasleđe Hetita
Nakon obilnog ručka, krenuli smo u Muzej anadolijskih civilizacija. Radi se o mestu koje na novi način apostrofira značaj Ankare za trgovačke karavane koji su prolazili Putem svile, ali se bavi i daljom istorijom mesta i naroda koji su ovde živeli, počev od paleolita i neolita do novijih vremena. Tu smo se upoznali sa zaostavštinama Hetita i Frigijaca. Inače, muzej je poseban zbog toga što su u njemu eksponati pronađeni isključivo u Anadoliji. Posebno je bilo i znanje koje smo na tom mestu stekli, a koje je samo produbilo naše razumevanje istorije ovdašnjih kasaba.
Rastanak sa prijateljima
Večera u restoranu čuvenom po svojim kebabima, bila je svojevrsni rastanak od Ankare i našeg boravka u njoj. Naučenih lekcija i punog srca, spremali smo se za povratak u zemlje iz kojih smo se odvažili samo nekoliko dana ranije, iako nam se činilo da su trajali neuporedivo duže, čak i od Ataturkovog “Velikog govora”, koji je opčinjavao ljude 36 sati uzastopce. Ankara i ljudi koje smo sreli, opčinili su i nas, putnike namernike iz stranih zemalja, koji su od domaćina tražili samo gostoprimstvo i blagost reči, a koji su, mimo toga, dobili i predstavu o čitavom jednom magičnom svetu, o kom su malo šta znali. Na tome, kao i na svemu drugom, čovek može jedino da oseća zahvalnost. To je, u krajnjoj liniji, i trajni cilj ovih zapisa iz Ankare. Do nekog sledećeg puta.
