Dugujemo porez za imanje koje nemamo

0

Porodica Stanković ispred nedovršene kuće

Dok tajkuni i državne firme duguju državi 161 milion evra za porez i ne snose nikakve posledice, srpska sirotinja po planinskim zaitima plaća ceh i za ono što nema. Porodica Stanković se u opštinskim knjigama vodi da nije platila porez za imanje koje nema i za kuću koja se od starosti srušila.
U porodici koja živi u planinskom selu Barelić, 20-ak kilometra udaljenog od Vranja, samo je 23-godišnji Slaviša zdrav. Njega nismo zatekli kod kuće jer je pre svitanja otišao put šuma obližnje planine Koćurac, gde radi na seči, izvlačenju i utovaru ogrevnog drveta.
– Kad se vrati uveče kasno, što donese u kesi, uglavnom hleba i salame, to je naš jedini obrok. Da njega nije ne bi nas bilo u životu – kaže glava kuće 57-godišnji Dobrivoje, šećeraš koji se četiri puta dnevno šprica ako ima insulina. U nedovršenoj kući žive i 47-godišnja supruga Jagoda i 13-godišnja ćerka Ana. Jagoda je od rođenja invalid, ima jednu kraću nogu, a težak život doneo joj je psihičke more koje je s vremenom spopadaju.
Ana boluje od Vilsonove bolesti, viška bakra u krvi. Više je u krevetu nego napolju. Od rođenja, na porođaju, poremećen joj je živac na levoj nozi, pa hramlje. Inače, učenica je 7. razreda osnovne škole, prolazi nekako razrede bez jedinica i ponavljanja.

Veš se suši u nedovršenom hodniku

– Naš život je bagatelan i Bogu smo teški, ali šta da se radi, žao mi dece. Sin da se izvuče iz nemaštine i postane domaćin, ćerka da ozdravi koliko je moguće, to nas drži i daje kakvu-takvu snagu da opstajemo. A teško, a crno, da teže i crnje ne može biti – kaže Dobrivoje.
Opstaju tako što jednom dnevno jedu, a žive u nedovršenoj kućici gde je jedna soba opremljena starim šporetom, sa dva pohabana kauča, jednim dotrajalim omanjim drvenim stolom, par drvenih rasklimatanih stolica i stoličica. U hodniku je nabacana odeća.
U kući nemaju ni struje ni vode. Koriste vodu sa česme koja je napolju. Greju se na šporetu, kupaju se u koritu, veš peru na ruke napolju.
– Perem ja, ali kad me stegne bolest, neka potištenost i beznađe ili krene da nesnosno boli noga odmenjuje me Ana. Uh, bre, ono dete se grdno izmuči. Zdrava je bila dok nije pošla u školu, hramala je, ali tad je uhvati neka čudna bolest, šta je znam, evo pogledajte – priča Jagoda i pruža medicinsku dokumentaciju Anine bolesti.
Počela ja da poboljeva, kaže, kad je imala šest godina. Povraćala je, balavila oko usana, osećala stalno umor i iznemoglost.
– Ne može bez lekova. Kad sin Slaviša donese para iz nadnice ode u Vranje i kupi joj. Tad je dobro, inače, kad nemamo para po ceo dan leži u krevetu pokrivena ćebetom, otiče joj stomak, teže govori, zuri u jednu tačku satima – zabrinuto nabraja majka Jagoda.

Insulin u epizodama
Dobrivoje, izmučen od dijabetesa, sedi na stoličici pored šporeta i uzdiše. Pre vremena ostareo, bez stalne količine insulina jer ga kupuje. Nema ni aparat za merenje šećera, iglice…
– Kad imamo para, sin mi kupi insulin. Špricam se sam i tad mi je dobro. Ovako, šta znam?! Nisam dobro, jedva se krećem, teško dišem, sušim se, oslabeo sam, haljinke se ne drže na meni – navodi Dobri.

Bašta bez roda
Napolju pored kuće imaju omanju bašticu koja nije na njihovom placu. Stalne i obilne kiše učinile su svoje. Posađeni rasad paprika ni da krene, ima nešto pasulja, luka…
– Ma, nema ništa od toga, nego da se malo razonodimo i odagnamo crne misli. Ana, čim joj je malo bolje, zove me da idemo u bašticu i poslujemo, čupamo travu – ističe Jagoda.

Dobrivoje je imao staru kuću u obližnjem planinskom selu Stara Brezovica u kojoj je postalo nemoguće živeti, pa je morao da sa sinom kupi omanji plac na Bareliću, centralnom selu za čitav kraj. Počeli su da zidaju kućicu, ali nemaju para da je dovrše. Kućica je na brdu, iza nje je velika strmina, morali su tu da je grade jer je plac bio najjeftiniji. Teško im pada što nemaju struje, jer im Distribucija Vranje ne dozvoljava priključak. Zato ne znaju za televizor, radio, za puno toga.

Kuća se srušila
– Kažu da nismo platili porez za kuću koja je pala u Staroj Brezovici i imanje koje nemamo. Davno, nekad, u Titovo vreme, šefovi mesnih kancelarija upisivali su po jednog iz svake kuće kao poljoprivrednog osiguranika, valjda da učine sirotinji. Kasnije se to pokazalo kao magareća usluga. Iako nemamo imanje, a moj otac Pavle je bio osiguranik, ostao je neplaćen porez. Nikoga to nije briga, ko da se bakće sa nama koji smo pred rupom. Kad odemo da pitamo, ne žele da razgovaraju. Nemamo rešenja za struju, niti da vodu uvedemo sa česme u hodnik – kaže Dobrivoje.
Zbog neplaćenog poreza nemaju ni pravo na bilo kakvu socijalnu pomoć. Jedini siguran prihod im je dečji dodatak za Anu u iznosu od 3.200 dinara, dakle, manje od 30 evra.
Zbog tog neplaćenog poreza na zemlju koju ne poseduju ne mogu ni zdravstvene knjižice da overe.
– Eh, muko naša! Lekove moramo da kupujemo, a to je povremeno kad pretekne sinu od nadnice. Molimo ga za malu Anu, a on osetljiv, ode peške do Vranja, 20 kilometara i vrati se sa kutijom leka za nju. Nesme da plati autobus jer će mu faliti para za lekove. Mnogo voli svoju sestricu i zato nam daje nadu da će od njega postati čovek i da će prekinuti nasleđeno ljuto siromaštvo koje donosi boleštine – priča kroz suze Dobrivoje.
Nemaju ni kilogram brašna, litar zejtina, kilogram soli, od sredstava za higijenu ništa, odeća stara, zakrpljena, dobiju je od meštana koji se sažale.
– Čiko, ne treba nam ništa, samo malo brašna i lekova da ozdravimo – pozdravlja se na rastanku mala Ana.

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here