Pre četiri godine pisali smo prvi put o nevoljama samohrane majke Živke Stanojević (56) iz Progara kod Surčina i sa kakvim se sve problemima suočava pokušavajući da svoje dve maloletne ćerke izvede na pravi put, omogući im krov nad glavom, obrok i dalje školovanje.
Isto tako da je Živka je težak bubrežni bolesnik, a zbog operacije kičme nesposobna je za rad. Da prima socijalnu pomoć manju od 100 evra, a od kada je muž izbacio iz kuće, kao podstanaru joj više od polovine te sume odlazi na kiriju i da ni njen preostali bubreg ne radi dobro.
Danas pišemo o Živki povodom pristigle donacije Ljudi dobre volje iz Toronta, koji su za ovu nesrećnu ženu izdvojili 200 dolara. Novčani dar, ubrzo smo joj uručili u našem beogradskom Dopisništvu, a umorni osmeh Živki nije silazio s lica.
– Prvi put kad ste mi došli na prag moja Dušica i Sanja bile su željne svega. Dočekivale smo zimu u iznajmljenom stanu, bez zimske odeće, obuće, ogreva, posteljine, ćebadi… – seća se Živka.
Ipak, već posle prve priče u “Vestima” počela je da stiže dragocena pomoć.
– Razumevanje dobrih ljudi i sama želja da nam pomognu bili su poput melema za naše teške rane. Da njih nije bilo, iskreno govoreći, ni sama ne znam šta bi danas bilo sa nama. Možda je i kliše, ali nama je ova pomoć iz Kanade zaista došla u dobar čas. Mlađa ćerka Dušica ima velike probleme sa dioptrijom, zbog čega svako malo moramo da menjamo naočare. Kao što možete i da pretpostavite, a što vam sada donosim i na uvid, ništa od toga nije jeftino. Samo za to poslednju korekciju i naočare morala sam da izdvojim oko 130 evra – kazala je našim novinarima Živka, dodavši:
– Naravno, taj novac nisam ni imala, jer je socijalna pomoć koju primam manja od toga, a priliku da radim i zaradim nemam, budući da je moje zdravstveno stanje narušeno. Zato sam novac pozajmila i sada ću ga odmah i vratiti, zahvaljujući upravo ovoj donaciji. Dug je loš drug i već noćima nisam spavala zbog toga, ali nisam mogla ni Dušicu da ostavim na cedilu, jer ona bez naočara ne vidi. Zato do neba hvala tim divnim ljudima koji su mislili na nas i uputili nam svoju pomoć. Bog ih blagoslovio i podario svaku sreću!
U nastavku razgovora sa ovom hrabrom ženom saznali smo da uprkos svemu sa čime se njih tri suočavaju, Sanja i Dušica su odlični đaci. Starija Sanja (16), često kaže majci da bi ponekad volela da ima ono što imaju i njeni vršnjaci, ali da je svesna da samo dobrim učenjem može da se izbori da se jednog dana zaposli i isto tako pomaže drugima, baš kao što su njenoj majci, sestri i njoj pomagali zemljaci iz dijaspore.
– Sanja pohađa za poljoprivrednog tehničara i iako joj uvek ponestane nešto od garderobe ja se svim silama trudim da sve na njoj bude čisto i da blista, baš kao i Dušica. Njena razredna me je zbog toga i pohvalila, rekavši mi da Sanja dolazi najčistija u školu i da treba da se ponosim, a meni se srce stegne zato što ne mogu da im omogućim sve što im treba. Nemamo čak ni kupatilo u kome bi se okupale ljudski – ispričala je Živka, još jednom se od srca se zahvalivši svim dobročiniteljima na drugom kraju sveta.
Nastavljaju se uručenja
Svi učesnici dobrotvornog ručka Ljudi dobre volje iz Toronta i u narednim izdanjima našeg lista moći će da pročitaju i saznaju koga je još njihova pomoć obradovala i šta su im sve u znak zahvalnosti poručili.
Podrška duga više od decenije
Još jedna donacija od 200 dolara Ljudi dobre volje iz Toronta stigla je na konačno odredište, tačnije u ruke porodice slepog dečaka Aleksandra Smukova (14) iz Dobrinaca kod Rume, o kome pišemo više od 10 godina.
– Plemeniti čitaoci “Vesti” uz nas su od trenutka kad su lekari utvrdili da naš Aca boluje od malignog tumora očiju, tačnije od njegove treće godine. Nažalost, uprkos svim pokušajima, očima nije bilo spasa, zbog čega su amputirane, ali ono što je najvažnije, sačuvan je život. Naš sin je, u međuvremenu, našao svoj smisao života i raduje se svakom novom danu, što i nama roditeljima donosi spokoj, budući da su starije ćerke bliznakinje od rođenja obolele od cerebralne paralize. One će ove godine dočekati i punoletstvo, a ne mogu nikako da se staraju o sebi, jer su teško ometene u razvoju, a jedna od njih je i poluslepa.
Zahvalni smo svima do neba što misle na nas i uvek nađu načina da nas obraduju. Isto tako, posle toliko godina, budu nam iskrena podrška, bez koje ne bismo opstali – rekla je Aleksandra Smukov, rodom iz Mostara.
