Zato što se Vučić drznuo da u goste, pa još na paradu, pozove Vladimira Putina, na Zapadu poznatijeg kao Vlad Grozni, zaključio je nekadašnji Mirin pekinezer, koji je izrastao u Vođinog dobermana.
Pokvarenjaštvo, ludilo, panični strah, šta li je? Ili, možda sve to zajedno?
Da nije bilo srpskog Si-En-Ena, zvanog TV N1, niko živi u Srbiji juče ujutro ne bi čuo da je Vojislav Šešelj, posle gotovo 12 godina tamnovanja, pušten iz Haga, i to takoreći bezuslovno. Samo idi, daleko ti lepa kuća i zemunski Magistrat, neka tvoji lupaju glavu umesto nas, poručili su inkvizitori između redova šturog saopštenja.
"Naša država je čvrsta!", cvokoćući ubeđuje i sebe i nas jurodivi ministar koji je iz JUL-a uskočio pravo u 5. oktobar, jer, na žalost, 6. nije ni bilo.
Koga se to boji podšišani, čoveka sa metastazama na jetri, puštenog (daleko bilo, ali nažalost veoma realno) da iz Ševeningena još jedan Srbin ne izađe sa nogama napred. Zblanuli se i vrli radikali, kao da je i njih iznenadila (ne)očekivana vest iz Haga.
Čega se, dakle, boje podšišani čegevarista, njegov Gazda i cela kamarila oko njih? Možda svoje savesti, ako je imaju?
Jer, ne računajući nesrećnog Rasima, niko od njih ni prstom nije mrdnuo da teško bolesnog čoveka izvuče iz ćelije i vrati u Srbiju. Javno prenemaganje i zaklinjanje u humanost, kobajagi packe Haškom sudu bejahu samo ogavni pokušaji da se sakrije oceubistvo.
Đinđić je bar pošteno rekao Karli:
"Vodite ga i ne vraćajte ga NIKAD!" Svoju "što na um, to na drum" politiku Đinđić je platio najvišom mogućom cenom: sopstvenom glavom.
Razumem ja Vođu i njegove. Pa, oni se i svoje senke boje, priviđaju im se cie i kagebeovi, izvrću dugmad na kaputu da provere da im neko nije uturio špijunsku bubicu, gadna je mora ta nečista savest – grize, kopka, čupka živce, a od paranoje do ludila je samo jedan mali, majušni, Vulinov korak.
Daće Bog da vojvoda poživi. Ne zbog njegove politike koju je, priznao on to ili ne, pregazilo ovih 12 godina tamnice bez presude, već zato što je Šešelj živi dokaz da se nepravda može, i mora pobediti. Da je obraz preči i od života i da se vera ne prodaje za večeru.
Ovi što su ga izdali predstavljaju sve suprotno: kapitulantstvo, verolomstvo, srebroljublje, dug je spisak njihovih smrtnih grehova koji će kad tad, ako ne na ovom, doći na naplatu na onom svetu.
Zbog toga taj iracionalni, a panični strah, kao kod loših đaka dok čekaju oca da se vrati sa roditeljskog sastanka i dohvati leskov prut, pa po golom dupetu. Mogu ti loši đaci daleko da doguraju, pa bar je Srbija po tome poznata, mogu da se uvuku u firmirana odela, da im podvode estradne i ostale zvezde, da rotacijama rasteruju pošten svet, sve to džaba: strah od očevog leskovog pruta je iskonski, večan.
Zato su gledaoci ružičastog smeća, tek iz Vulinove raspamećene tirade i najave odbrane države od zla, saznali da se Šešelj vraća u Srbiju. Razumljivo, takva strašna vest ne sme baš s neba, pa u rebra, narod je osetljiva sorta, treba za početak javiti Đuri da blokira aerodrom…
Ta medijska sramna ćutnja najjasniji je dokaz u kakvom glibu živi Srbija, a tu, na žalost, više ni Šešelj ne pomaže.
Vojvodina senka šetaće po beogradskim dvorima i kad njega ne bude. Da sam na mestu onih koji su mu okrenuli leđa zarad vlasti s koje će vrlo brzo da odu, ne znam da li bih mirno spavao.
Drž’te gaće, pacovi!
