Miroslav Petrović, koga je svojevremeno makedonska bokserska Federacija proglasila bokserskim trenerom veka i čovek kome je Evropska bokserska federacija 2000. godine dodelila titulu najboljeg evropskog trenera, staračke dane u Kumanovu broji sa više nego mizernom penzijom. Za 40-godišnju plodnu i uspešnu karijeru, tokom koje je trenirao bokserske legende bivše Jugoslavije Matu Parlova, Aceta Rusevskog, Redžepa Redžepovskog, osvajače brojnih svetskih i olimpijskih medalja, Petroviću je pre desetak godina država dodelila penziju od nepunih 3.000 denara (manje od 50 evra). Sa povećanjima, ona danas iznosi 5.000 denara, oko 80 evra, ali nedovoljno za normalan život.
Miroslav koji danas ima 74 godine skoro deceniju je bezuspešno obijao vrata raznih institucija u Makedoniji tražeći pravdu i moleći da mu bude upisan staž koji godinama kumanovski bokserski klub nije uplaćivao u Fond za penzijsko osiguranje.
– Ma koji fondovi. Sve je to bila banda. Nisu plaćali ništa, nisu plaćali doprinose. Evo i danas je slična situacija. Hiljade ljudi će ostati na ulici bez penzije. Ja sam davao za sport, to mi je bio život, a zauzvrat sam dobio 2.990 denara mesečno. Zar je to novac sa kojim mogu živeti u starosti – kroz suze priča Miroslav Petrović, koji je vapaj za pomoć uputio preko skopskih medija.
Kada je ova legenda makedonskog boksa otišao u penziju, svi prijatelji iz bivše Jugoslavije i Evrope su mu čestitali, a on zbog sramote nije hteo da im kaže koliko mu je mala penzija. Nije želeo da ljudi vide koliko ga vrednuje država, iako su se bokseri koje je on trenirao, sa zlatnim, srebrnim i bronzanim medaljama vraćali sa olimpijada u Minhenu, Montrealu, Los Anđelesu i brojnih evropskih prvenstava, mediteranskih i balkanskih turnira.
Svetska silaJugoslavija je nekada u amaterskom (sada se naziva olimpijski) boksu, pored SAD, bivšeg SSSR i Kube, bila među četiri najveće svetske sile, s velikim brojem ringovnih asova. Bilo je to zlatno doba, za razliku od današnjeg, u kome je bokserski sport sve više marginalizovan. |
– Bilo me je sramota da im kažem sa koliko malo para živim, ako se to uopšte i može nazvati životom. Kome da kažem, kome da se požalim. Bilo je to spektakularno ispraćanje u penziju, i nisam želeo da govorim o svom problemu. Sećam se tih vremena, lepih dana i neponovljivih uspeha. Šta vredi što država danas ulaže u sport kada nema rezultata. Sada je novac u prvom planu i zato ne mogu pravi ljudi da dođu na pravo mesto, a mladi talenti ostaju neiskorišćeni – kaže Petrović.
Trener Pjetro, kako ga je iz milošte zvao čuveni bokser Mate Parlov, u Kumanovo je došao daleke 1972. godine. Zahvaljujući njegovom predanom radu, u godinama koje su sledile svet je prvi put čuo za Makedoniju i njene vrhunske boksere. Uspeha je bilo napretek, a na kraju je došlo – razočaranje. Jedinu nadu Petrović danas vidi u Agenciji za mlade i sport gde je konkurisao za državnu nagradu za životno delo i finansijsku potkrepu, a da li će to i dobiti, znaće se u septembru.
