Svakojakog kriminala je bilo u Srbiji, baš kao i u svetu, ali tek posle 5. oktobra 2000. imamo fenomen privatizacije. Privatizacija je u osnovnom smislu te reči prebacivanje državnog i društvenog bogatstva u privatne ruke. Samo po sebi je jasno da je tu reč o preraspodeli najvećeg bogatstva i da je taj proces sam po sebi najpodložniji kriminalnim radnjama.
U Srbiji je dosad bilo svakojakih mafija i "mafija", ali nikada se nije pojavila privatizaciona mafija. Prosto je neverovatno da se čak i od najviših pripadnika režima danas govori o privatizacionoj pljački, ali upada u oči da se i dalje ne pominje bilo kakva privatizaciona mafija. A tu se odigrala najveća nacionalna pljačka u istoriji ovog naroda. Ali pošto vrana vrani oči ne vadi, to se zasad ne može ni očekivati.
Vlasti Srbije su napravile čitav niz saveta, organa i agencija u vezi sa privatizacijama i pranjem novca i korupcijom, ali dosad nije bilo skoro nikakvog rezultata. Takvi organi i propisi se pokazuju nedoraslim i nesposobnim da reše probleme u divljem kapitalizmu koji je u Srbiji u nastajanju. U Srbiji pravne države još nema.
Na sve ove probleme dogodilo se i to da je niko drugi do generalni sekretar predsednika Srbije Borisa Tadića Vladimir Cvijan (koji je prešao u SNS Tome Nikolića) optužio pravosudne i političke i državne organe za korupciju i nezakonitosti u upravo obavljenoj reformi pravosuđa, i to prilikom izbora novih sudija. Ovakva optužba, sa kojom je prethodno bio upoznat i sam šef države, bacila je dodatnu senku na samu mogućnost funkcionisanja pravne države.
U prvi plan je izbilo da je pravosuđe Ahilova peta našeg pravnog sistema. U meri u kojoj je to tačno pokazaće se i uspešnost borbe srpske države sa kriminalom.
Dosad u takvoj borbi srpski organi nisu imali mnogo sreće. Pune tri godine je Srbijom dobrim delom vladao zemunski i surčinski klan trgujući drogom, baveći se otmicama i drugim zlodelima i učestvovao u pokušaju režima da ih natera da sa svojim novcem pređu iz crne i sive zone u zonu zakonski regulisanog rada. To se, inače, zove pranje novca. Taj pokušaj se, kao što je poznato, tragično završio ubistvom Zorana Đinđića.
Pre toga srpski režim je rešio da posle skidanja međunarodnih sankcija uspostavi izvesnu pravičnost naplatom ekstraprofita koji se pretvorio u politički progon i koji je primenjivan selektivno na neke biznismene, a u suštini je bio neka vrsta partijskog reketa. Većina bogatih je otkupila svoje pravo da nastave posao. A posao je dobro išao.
Svi naši tada bogati ljudi su u poslednjih 10 godina ustostručili svoje bogatstvo i postali veliki vlasnici upravo u procesu privatizacije.
Režim je 2003. pokrenuo veliku akciju "Sablja" koju i dan-danas pominju kao uspešnu. Pohapšeno je oko 13.000 ljudi, a krivično je procesuirano oko 1.000. Akcija je obilovala privatnim zloupotrebama, političkim hapšenjima i ogrešila se o sve principe pravne države, te je na kraju proglašena i neustavnom. Opasno je kada se danas ona uzima kao neki uzor i kada sam predsednik države govori kako će današnji obračun s mafijom biti neka vrsta nastavka "Sablje".
Pre svega, ne može se uopšte govoriti o mafiji, nego o bandi kriminalaca, ako u kriminalnu organizaciju nisu umešani neki državni funkcioneri, političari i visoko rangirani policajci. Tek učešće državnih organa čini od kriminalne grupe mafiju. Zasad se u optužnicama protiv narko-mafije i narko-klana Darka Šarića ne može pronaći ni jedno jedino ime bilo kog državnog funkcionera niti političara.
Vodi se prava kampanja neodređenog optuživanja pojedinih političara, što odmah kod srpskih tabloidnih medija proizvodi vesti o skorom padu Vlade. Tako se ovo sumnjičenje pretvara u neku vrstu disciplinovanja koalicionih partnera.
Očigledno je da sadašnju žestoku borbu protiv organizovanog kriminala vode BIA i policija i da te službe za razliku od onih novostvorenih komisija i agencija mnogo bolje funkcionišu. Primetna je i vidljiva odlučnost vodećih političara.
Po svemu sudeći bitni politički faktori trebalo bi da istraju, kako i obećavaju, u ovoj borbi do kraja. Ako bude zloupotreba vlasti, opet ćemo za godinu ili dve imati lažne akcije i kampanje.
Ono što je još važnije to je pravosuđe. Ono mora biti sposobno da obavi ovako složena suđenja i dokazne postupke. I da ti procesi budu vođeni strogo po zakonu. Da li je pravosuđe za to sposobno ostaje da se vidi.
Oni koji su danas na vlasti moraju imati na umu da im u toj borbi nikakva zaštićena sveta krava ne može biti privatizacija. Taj proces je od samog Zakona od privatizaciji 2001. prosto napravljen za kriminalizaciju i ona je sastavni deo uvođenja divljeg kapitalizma u Srbiju. Problem narko-mafije se ne može razrešiti bez obračuna sa privatizacionom mafijom.
