Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova.
Ceca je ušla u besmrtne još 1988, kada ju je IHF proglasio za najbolju igračicu sveta te godine. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, kao 20-godišnjakinja, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored medalja sa Igara, sa nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvensvtvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Veliki uspesi zasluživali su i isto takve proslave. Ceca je volela i vodila boemski život. Njoj i saigračicama je zato po meri bila Skadarlija i čuvena kafana “Dva jelena”. Družile su se sa pevačima, umetnicima, sportistima… Sve je bilo super, dok jedne noći, baš zbog Svetlane, u kafani nije polomljen kompletan inventar.
– To sam čula kasnije. Ne znam ko je bio vinovnik incidenta – priseća se Ceca prilikom posete redakcije “Vesti”. – Zbog mene su se često tukli.
Voli Tomu Zdravkovića
Njen izbor prilikom izlaska bile su – kafane.
– Volim da izlazim, ali ne u diskoteke. Njih nisam volela ni kada sam bila mlađa, pre sam za lepe restorane, sa dobrom muzikom – priznaje Kitićeva u jednom intervjuu 1981. godine, posle razvoda sa Sliškovićem.
Pogađale su je pesme gore nego ona protivničke mreže:
– Ovih dana volim da slušam pesme Tome Zdravkovića. Inače, pesme u stilu “ja sam žena 20. veka nisu mi po volji. Tokom leta sam čitala samo pesme Desanke Maksimović i “Dobar dan tugo” Pola Elijara!
Izlazila je na mesta gde je pevao Toma, ostajala i do jutra, pevala iz sveg glasa…
– Nisam se družila sa Zdravkovićem. Jesam kasnije, sa njegovim bratom Novicom. Tomu sam slušala. Isuviše sam bila mlada i mala da bih mu prišla. Kada sam upoznala Novicu išla sam na njegove nastupe, on je pevao pesme starijeg brata, pa se može reći da sam kroz njega upoznala Tomu.
Iako ju je bio glas da voli da ostaje do kasno u provodu, nikad treninzi nisu trpeli zbog toga. Ne samo da nije želela da ih “preskoči, već ni da odradi sa “pola gasa”.
– Kad čujem “idem da odradim trening”, bude mi smešno. Nikad nisam išla u dvoranu reda radi, uvek sam se davala maksimalno.
Stala na “ludi kamen”
U prvim redovima tribina na Banjici i dalje je često sedeo Dragan Dašić, tada već savezni rukometni sudija. Kitićeva je ponovo počela da oseća leptiriće u stomaku, pa je rešila da velikoj ljubavi pruži drugu šansu. Ovoga puta su se venčali!
– Pronašla sam izgubljeni deo sebe – znala je da kaže tada.
Posle venčanja, Kitićeva je, razume se, prešla da živi kod Dragana, u porodičnu kuću Dašića. Brzo se prilagodila “novom” životu, životu supruge, ubrzo i majke. Uživala je u uobičajenim stvarima: kuvanju ručkova, pranju, peglanju, sređivanju i – trudnoći. Jugoslovenke su se spremale za Svetsko prvenstvo u Mađarskoj, ali ne i Ceca.
– Bio je šok kada sam rekla da ne putujem. Znam da saigračicama i stručnom štabu nije bilo prijatno, ali nijednog trenutka se nisam dvoumila da li da rodim Nikolicu ili da idem na SP. Čekala sam “moju zlatnu medalju”. To mi je bilo prvo dete i bila sam ubeđena da tako mlada mogu brzo da se vratim na teren. Tako je i bilo – priseća se danas Ceca, koja je igrala do šestog meseca trudnoće!
U, otprilike, isto vreme kada su plave dobile bronzu, Ceci je stiglo – zlato. U decembru 1982. rodio se Nikola.
– Posle prvog porođaja sam se mnogo ugojila, bila sam kao trokrilni ormar. Rekli su mi da jedem za dvoje, a ja sam ozbiljno shvatila, pa sam znala da pojedem pola šerpe pasulja, kilo ‘leba, pola tepsije baklave. Imala sam 84 kg u trudnoći. Ipak, pošto je porođaj bio težak, naglo sam izgubila na težini.
Prevremeni porođaj
Nije joj bilo lako u tom periodu.
– Nikola je bio prevremeno rođena beba. Bio je u inkubatoru. Sve to me je sprečilo da se ranije vratim na teren, pa mislim da sam odsustvovala mesec i po dana!
Uskoro je trener Vinko Kandija napustio Radnički. Posle mnogo godina zajedničkog rada došlo je do zasićenja. Razlaz je bio neminovan. Kako valjda svaki rastanak boli, boleo je i ovaj. Vinko je optužio Cecu za izdaju:
– Sigurno nisam učestvovala u tome. Vinko je meni bio i trener i otac i – sve. Starijim igračicama nije odgovaralo, jer je Kandija bio i kondicioni trener, pa je došlo do zasićenja. Iskrsle su nesuglasice veteranki sa strategom, posle čega je Vinko otišao.
Kada se sve to dešavalo, Ceca je, praktično, bila na porodiljskom.
– Bilo mi je žao, jer, zaista, sve što sam postigla, pokojnom Kandiji dugujem. On je imao strpljenja sa mnom, dugo sam radila, ponavljala i, maltene, Vinko me je stvorio!
Inače, Kitićeva nije konfliktna ličnost. Sa trenerima se, recimo, nikad nije svađala. Svakog je prihvatala, makar znao daleko manje od nje.
Lekcija od Valčića
Ceca se nije protivila ni sudijama. Zapravo, jeste, jednom. Čuveni rukometni internacionalni arbitar Milan Valčić, kasnije dugogodišnji generalni sekretar RSJ, na jednoj utakmici je izbacio Cecu na dva minuta, zato što ga je “pogledala popreko”. Od tada joj nikad nije ni pomislila da se ljuti na sudije, iako je u jednom polufinalu Kupa šampiona, protiv Hipobanke, htela da zadavi arbitre zbog sudijske krađe. Ipak, nije…
Ograde na Banjici zbog Radničkog
Nekad je i na treninzima “krstašica”, najviše zbog Cece, ali i zbog ostalih zgodnjikavih i lepih rukometašica, bilo više ljudi nego danas na utakmicama. David Kalinić je naredio da se postave visoke, metalne ograde na tribinama SC Voždovac na Banjici, koje i danas postoje.
Traka preko čela
Svetlana je u rukomet uvela mnoge stvari, pa i modu frotirske trake preko čela. Ne može se reći da je po njoj bila prepoznatljiva, jer je, pre svega, bila rukometni virtuoz, ali se “sjedinila” s njom. To je bio Cecin modni detalj, neizostavan na mečevima.
