Bogata istorija košarke na našim prostorima iznedrila je, pored brojnih vanserijskih asova i generacije proslavljenih trenera, čija imena se sa uvažavanjem izgovaraju širom planete. Još je veći broj, međutim, onih koji su donekle ostali u njihovoj senci, ali su ostavili ogroman trag i značajno uticali na karijere budućih asova. Među njima je, svakako, Dragan Višnjevac (65), koji je, svojevremeno, kao šef struke Uniksa, bio prvi strani trener na prostoru bivšeg SSSR. Vodio je i poljsku Zelenu Goru, mnoge klubove na prostoru bivše Jugoslavije, a u poslednje vreme fokusiran je na individualne treninge sa mladim talentima.
Slavni dani Bosne
Rođeni Sarajlija je 1977. počeo trenersku karijeru u mlađim kategorijama tada moćne Bosne.
– Radio sam sa njima sve do 1984. Tu je poniklo dosta reprezentativaca – Samir Avdić, Teoman Alibegović, Sejo Bukva, posle Mensur Bajramović, Samir Mujanović… Avdić i Alibegović su bili reprezentativci u Bormiju 1987, kad smo osvojili Svetsko juniorsko prvenstvo. Deset godina ranije krenuli su kao klinci kod mene, u školi “Bratstvo jedinstvo”.
U to vreme, 1979. ostvaren je i najveći klupski uspeh u istoriji – titula prvaka Evrope?
– Bosnu su krasili, pre svega, veliki ljudi, na čelu sa Vuletom Vukalovićem, kao najvažnijim faktorom. Bili su tu, naravno i Žarko Varajić, Ratko Radovanović, Mirza Delibašić, Bogdan Tanjević… Vladala je kućna atmosfera, gde ste svi zajedno i gubili i pobeđivali. Nikad posle toga u karijeri nisam to sreo.
Prvo seniorsko iskustvo ste imali u Borcu (Čapljina)?
– S njim sam ušao u Prvu B ligu. Bosna me je tako poslala na školovanje. Izuzimajući Jaska Repešu i možda još dvojicu igrača, svi ostali su bili stariji od mene. Onda je išlo redom – Varda, dubrovački Jug, Austrija…
U Mladenovcu ste osnovali KK Panda?
– Kad sam izašao iz rata, nisam imao šta da jedem. Pomogla su mi dva prijatelja i pokojni predsednik opštine Gajić, koga pominjem sa najvećim poštovanjem. Za godinu i po smo došli do Prve B lige. Onda sam sve to prodao Nebojši Čoviću i postao trener FMP-a. Ušli smo u Prvu ligu, s tim što smo se, čini mi se, posle 14 kola i isto toliko pobeda Čović i ja razišli zbog neslaganja.
Sledeća stanica – Beovuk. Stasavali su tamo Dejan Milojević, Branko Sinđelić, Slobodan Šljivančanin…
– Imali smo najmlađi tim u istoriji srpske košarke. Bili su tu i Dule Savić, Ivan Miladinović, Peđa Savović…. Centar Igor Nikolić, sa svojih 217 centimetara, onako kratak, iz Zemuna dođe na malom mopedu. Izgledao je kao iz stripova Alana Forda. Sjajna družina koja je vrlo dobro radila.
Prvi stranac u Rusiji
Vodili ste još nekoliko klubova i onda preuzeli Uniks 1998?
– Kao prvi strani trener tamo, nisam baš dobro dočekan ni od pukovnika Gomeljskog, ni od štampe. Oni igraju neki završni kup, gde se, ako ste prvi, plasirate u sadašnji Evrokup, odnosno, tada Kup Saporte. Mi smo to osvojili, plasirali se, izbacio nas je Beneton. Igrali smo veoma dobro u prvenstvu.
Trenirali ste u klubu iz Kazanja proslavljene Pjotra Samoljenka, Ruslana Avlejeva… ?
– Samoljenka sam i doveo. Avlejev je bio vrhunski reprezentativac, s tim što smo mu mi promenili poziciju. Igrao je četvorku kad je došao, a stavili smo ga na trojku.
Zelenu Goru ste preuzeli u teškoj situaciji?
– Bila je poslednja na tabeli, a stigla je do plej-ofa. Doveo sam Robertsa Štelmahersa, koji je bio vrhunski košarkaš. Podigao nam je nivo igre.
I onda “povlačenje ručne”?
– Posle Poljske odlučio sam da se vratim. Moj sin je počeo da odrasta, a do tada sam malo učestvovao u tome. To što je on sad postao, mogu samo da zahvalim svojoj supruzi. Da ona nije bila tu da istoleriše sve moje životne gluposti, verovatno bi se to završilo drugačije. Krenuo sam ponovo sa Pandom i napravio jedan balon na Banovom brdu kojeg, nažalost, danas nema. Posle toga sam prešao na individualni rad, uz avanturu u Sloveniji 2012. godine. Napravio sam sa Rogaškom dobar rezultat, ali sam video da to više nije to. Počele su gazde da vode utakmice, hteli su oni da se pitaju, a to kod mene nikako nije moglo. Posle jednog meča koji smo pobedili, pokupio sam se i otišao.
Nema koristi od ABA lige
Aktuelna je najava Hrvata o mogućem napuštanju ABA lige?
– Mišljenja sam da naši klubovi nikad nije trebalo tu da ulaze. To za srpsku košarku nije dobro. Ono što govori Dino Rađa, da ona ne donosi ništa hrvatskoj reprezentaciji i to je tačno. Ima, međutim, jedna druga stvar. Danas su pare sve. Hoćete da napravite zatvorenu Evroligu, NBA. Prvo se tamo trener ne pita ništa, to svi znamo. Ponavljamo “Amerika, Amerika”, a pola NBA su stranci. Amerika ima fantastične uslove, sale, pare, zatvoreni krug. Tamo niko ne može da ispadne. Ovde je drugačiji mentalitet, mi volimo pobedu. Masa naših igrača, da im kažete – hoćeš da dobiješ utakmicu ili da ti dam 100.000, reći će, daj da pobedim, lako ćemo za 100.000. Smatram da ABA liga nikad nije ni trebalo da postoji. Čisto košarkaški, ne ulazim u političke stvari. Nikom nije donela ništa, osim, možda, pojedincima određeni profit.
Kad smo već kod NBA, Nikola Jokić je ponovo MVP?
– Takav se rađa jednom u milion godina. Sasvim je atipičan, nepredvidiv. Mislim da bi, čak, teže igrao u Evropi, jer se ovde taktički nadmudruje. Gore je sve “jedan na jedan”, a on je za njih prepametan. Nije, međutim, u pitanju samo Jokić. Vidim da se pravi neki film “Zemlja MVP”. Imate Vasu Micića, Teodosića, Petruševa koji je najbolji mladi igrač… Svi su ponikli iz ove zemlje, a Amerika ima više registrovanih igrača nego Srbija stanovnika.
Partizan koštalo neiskustvo
Ispadanje Partizana od Burse u osmini finala Evrokupa i dalje je sveža rana?
– To je bilo prilično neočekivano. Željko Obradović je najbolji trener, nema nikakve dileme. Pojedine greške koje su se desile su, prosto, neverovatne – zakucavanje Avramovića, poeni koji su postignuti u tako kratkom roku, izgubljene odbrane… Sve to je posledica neiskustva. Ogroman problem je to što ti momci nikad nisu igrali za vrhunski rezultat, a Željko je uvek trenirao one koji jesu.
Crvena zvezda?
– Njoj zameram što dugo nema igrače. Ne mogu da kažem da ne igraju Dobrić, Davidovac, ali… Gomila se mnogo košarkaša. Nekada, u Čačku, svi su postajali igrači sa 19 godina, pa dođu u Partizan. Mi u Bosni smo slali igrače u manje klubove, da tamo postanu lideri i da se onda vrate. Nismo ih gomilali. Igrače treba slati malo ranije u seniorsku ekipu. Način njihovog razvoja je nekad bio potpuno drugačiji. Zato smo izbacivali tako veliki broj igrača.
Žalite li što niste stigli do klupe crno ili crveno-belih?
– Život je nepredvidiv. Navijač sam Zvezde, ali mi je uvek najdraže bilo nju da pobedim. Nema nekog žala, zadovoljan sam životom. Ne bih mnogo toga menjao. Kad sam izašao iz Sarajeva, supruga i ja smo sve ponovo napravili. Imamo predivnog sina. Da li sam mogao nešto više? Svako je mogao. Mogao sam i manje. Voleo bih da sam bio u Zvezdi ili Partizanu, ali nema tu nekog žala, niti bih nešto posebno žrtvovao zbog toga – zaključuje Višnjevac.
Nisam bio neki igrač
Višnjevac je veoma rano, sa svega 20 godina, prekinuo igračku karijeru i posvetio se stručnom radu.
– Imao sam brzinu, ali nisam bio neki košarkaš – iskreno će Dragan. – Predložili su mi da odem u trenere i ja sam to, posle dužeg razmišljanja, prihvatio.
Alibegović – “sportska životinja”
Višnjevac se osvrnuo na davnašnje bisere škole Bosne.
– Alibegović je bio vredan. U pozitivnom smislu, “sportska životinja”. Avdić – cirkusant. Kad nešto “provali”, svi se smejemo. Voleo je i on da radi. Sa Bukvom sam bio pre neki dan u Sarajevu, ostali smo drugari. Svi su, odreda, bili sjajni momci, nikad nisam imao nikakvih problema.
Od Rogaške Slatine do Ohrida
Višnjevac je, zanimljivo radio u svim zemljama na prostoru bivše SFRJ.
– U Sloveniji sam vodio Rogašku Slatinu, u Crnoj Gori Ibon i Jedinstvo (Bijelo Polje). Radio sam u Dubrovniku, na Ohridu, i u više klubova u Bosni i Srbiji – uz osmeh nabraja.
Lakić presudan Milojeviću
Na pomen Beovuka i Dejana Milojevića, skromni Višnjevac je poželeo da naglasi:
– Za njega je najviše na svetu uradio Miša Lakić. On ga je napravio igračem, ja sam ga samo trenirao i to mi je izuzetno drago. Miša je, međutim, učinio sve za njega.
Rusi su nam braća
Govoreći o periodu u Uniksu, Višnjevac ističe da je tamo jako dobro prihvaćen.
– Ljudi su prema meni ispali maksimalno korektni. Rusi nas vole. Ne bih da se petljam u politiku da me ne shvati neko pogrešno, ali taj narod nam je zaista bratski.
Prioritet – rezultati
Pričajući o svojoj filozofiji, Višnjevac ističe:
– Svugde sam nastojao da pravim rezultate, to mi je uvek bio cilj. Nije važno da li se borite da opstanete u ligi, ili za prvaka – težio sam da se uradi to što je zacrtano i dogovoreno.
Nisu sve sudije loše
Jedan bivši Draganov igrač je na internetu napisao da je Višnjevac, dok ga je trenirao, govorio da su “sudije najgori ljudi”.
– On je to preneo, ali nije to baš tako. Među njima imam i prijatelja. Nisam, međutim, nikad mogao sebi da objasnim kako neko izađe sa utakmice, a nije ni pobedio ni izgubio. Kad sam u Sloveniju došao, imali smo neki sastanak, i u novinama se pojavio moj komentar “Dobar sudija je mrtav sudija”.
Ipak…
– Oni su, prvo, neophodni. Drugo, daleko od toga da su svi loši ljudi. I mi treneri znamo da budemo stoka. Ima zaista divnih ljudi među sudijama. Jovčić je, recimo, fantastičan arbitar i mnogo dobar čovek. Branko Jovanović, koji je nekad sudio, isto tako, pa “Crni” Dimitrijević… Zakačite se vi sa njima na utakmici, to je normalno. Oni rade svoj posao, mi svoj. Ja čak i nisam pristalica toga da se mnogo gledaju snimci. Ako moj igrač može da promaši zicer, može i sudija da pogreši.
Sretenović kao kompjuter
Višnjevca sa nedavno preminulim Zoranom Sretenovićem povezuju, pre svega, dani u Poljskoj.
– Fantastičan čovek. Fantastičan igrač. Kompjuter. U plej-ofu smo igrali. Pokojnog Milovana Stepandića sam zvao i pričao pet sati o Sretenoviću, kako da ga zaustavim, jer ga je Stepi dobro poznavao. Sve što sam znao – Sretenović je “prosuo” u utakmici. Mogao sam da doktoriram na njemu, a nisam mogao ništa. Mi treneri moramo da budemo malo neosetljivi, a Sreta je, ponavljam, bio fantastičan čovek, i možda samo zbog toga nije bio vrhunski trener. Pre dvadesetak dana smo bili zajedno. Tragedija…
Mlade “ubio” telefon
Višnjevcu je poslednjih godina preokupacija individualni rad sa igračima. Govoreći o tome, ne može da sakrije rezigniranost:
– Mnogo je drugačije nego nekad. Svojevremeno su igrači hteli da rade i po 10 sati. Detaljno radim treninge, ali bi većina igrača htela da se malo zabavlja. Danas je rad mnogo važniji od talenta. Nekad je talenata bilo na svakom koraku. Ima ih i danas, ali neće da rade. “Ubio” ih je telefon. Neki dan sam igračima dao da šutiraju loptu nogom, niko ne zna. Mi smo igrali sve sportove, trčali, bili napolju. Niste nas mogli uterati u kuću, a njih ne možete isterati iz kuće. Na Adi često leti rano radim, jer je u salama vruće. Ono što vidim – vi nemate nikoga na terenima. Basket igraju četrdesetogodišnjaci i stariji. Ja nekad u Sarajevu, ako izgubim ujutro u devet, idem kući, jer 30 ekipa čeka na red. Veoma malo je fudbalskih balona koji se prodaju, koji su aktivni. Ima finansijske krize, pa se ljudi odriču ovoga, onoga, ali mladi ne idu u balone.
