Radmila i Krsto Dragotić, Boljevčani koji žive i rade u Beču i njihova šesnaestogodišnja ćerka Mihaela, ljudi su nadasve plemeniti i izuzetno gostoprimljivi.
Zna se da je Rada bolji ribolovac od Krste, ali je on bolji lovac. Zajedno prave nenadmašni srneći gulaš.
Ćerka je u klubu "Stevan Mokranjac" proslavila rođendan, a domaćini su bili roditelji sa njihovim đakonijama. Gosti, njih stotinak, bili su mladi u svom poluzamračenom delu, a stariji u posebnoj prostoriji, ali ništa manje veseli.
Prošlo je još jedno subotnje veče u KUD "Stevan Mokranjac", gde su se družili stari i mladi. Počastili su Dragotići svoje prijatelje. Ništa nisu dobili na lutriji, sve su pošteno zaradili, a opet nisu samo za sebe. Sve podele sa najbližima, a ima ih podosta, njihova kuća nikada nije prazna, ni u Beču, ni u Boljevcu. Oni su među prvima shvatili da najviše ima onaj ko najviše daje jer se njima i najviše vraća.
Iako je Mihaelin rođendan bio glavni događaj, valja pomenuti primere Radine i Krstine gostoljubosti.
Primer prvi, Krsta sretne na ulici pored stana, zabrinutog, potpuno nepoznatog čoveka i svrati ga u stan. Nahrani ga i napoji. Ispostavilo se kasnije da je to pilot koji je pobegao iz Čaušeskuove Rumunije. Primiše ga na konak i stekli su prijatelja zauvek.
Dođu rukometašice iz Zaječara, ko će da ih dočeka do naši Boljevčani.
