Godine provedene u čika Mitketovoj školi su prošlost. Šekularac je postao prva zvezda omladinskog tima u kojem ga od jutra do mraka nadzire Boško Ralić. Strog trener zna kakav čarobnjak raste među ostalim poletarcima, ali mu ne ide niz dlaku. Traži od njega ono što Šekiju najteže pada – da na terenu disciplinovano sprovodi dogovorene taktičke zamisli.
Naredni učitelj bio mu je Miša Pavić. Vrlo odmeren, pravi gospodin, ali takođe veoma zahtevan.
– Negde u zimu 1955. godine naš prvi tim bio je na turneji po Južnoj Americi. Trener Milovan Ćirić je kroz prijateljske susrete uigravao ekipu za prvenstvene bitke. To je za mene ispalo dobro jer se Zvezdina publika uželela fudbala. Počela je u velikom broju da dolazi na utakmice drugog tima, u kojem je pored mene igrao i Miljan Miljanić – sećao se Šekularac dana koji su mu bili ulaznica za najveću scenu.
Kad naredi doktor O
Pomogla je i štampa. U odsustvu velikih zvezda morali su da nađu novog junaka. Neko se setio Šekijevog driblerskog umeća.
– Novinari su počeli da pišu o meni iz dana u dan, pa je na utakmice drugog tima počelo da dolazi i po tri, četiri hiljade gledalaca koji su odlazili sa stadiona skandirajući moje ime.
To nije promaklo legendarnom Aleksandru Obradoviću. Iako je tehniko kluba još uvek bio Svetozar – Kika Popović, legendarni “doktor O” je odmah shvatio da pred nosom ima – zlatnu koku. Već tada je uvideo ono što će uskoro saznati cela fudbalska Jugoslavija, da u Šekularcu Zvezda može da dobije igračko pojačanje velikog kalibra, ali i magnet za publiku uvek željnu novih lica.
U to je, uspeo da ubedi i trenera Ćirića.
– Za prvi tim Crvene zvezde debitovao sam 6. marta 1955. godine u prijateljskoj utakmici protiv zrenjaninskog Proletera. Pobedili smo sa 4:2 – sa osmehom je pričao Šeki.
Sastav tima izgledao je ovako: Krivokuća, Stanković, Zeković, Tasić, Spajić, Popović, Šekularac, Mitić, Toplak, Rudinski i Kostić.
– Nosio sam “sedmicu” na dresu i igrao na desnom krilu.
U novinama – pohvale. Mladić kome je do punoletstva nedostajalo osam meseci osvojio je na juriš i saigrače, publiku i novinare. Doktor O je zadovoljno upalio lulu.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Mitićevi saveti
Ulaskom u prvi tim Zvezde Šeki je već ispunio dečački san.
– Setio sam se kako sam kao dečak maštao o tome da negde izbliza vidim Rajka Mitića, a odjednom sam se našao u situaciji da jedan drugoga proigravamo, bodrimo, čestitamo na dobroj igri i pobedi.
Mitić nije slučajno bio mladićev idol.
– Kao fudbaler, bio je savršen. Savršenog pregleda igre, odlične tehnike, izrađenog udarca. Neumoran borac, pravi vođa. Godinama je bio simbol kluba, ali i fudbala u Srbiji. Mnogo ljudi je prvi put u životu kretalo u Beograd samo da bi gledali Mitića. Nije ga uzalud publika zvala: “Rajko, majko!” Neizmerno sam ga poštovao i voleo.
Ni Mitićev autoritet, međutim, nisu mogli da obuzdaju buran Šekijev temperament.
– Vrlo brzo po ulasku u prvi tim izjavio sam da su tri najbolja fudbalera na svetu Stenli Metjus, Ferenc Puškaš i Dragoslav Šekularac. A imao sam samo 17 godina. Kad je čuo za tu moju izjavu, Mitić je bio kao gromom pogođen. Ovaj mirni, skromni i povučeni čovek nije mogao ni da zamisli da neko tako nešto može da pomisli. Još na početku karijere! Na jednom treningu mi je prišao i blago rekao: “Treba više da treniraš. Talentovan si, ali to nije dovoljno da budeš veliki.” Nikad ga nisam poslušao do kraja, a bolje da jesam – priznao je mnogo godina kasnije Šekularac.
Nasledio traku
Rajko Mitić je prva, Šekularac druga Zvezdina zvezda.
– Kad sam kupio automobil, svakodnevno sam vozio Rajka od stadiona do Slavije, varajući ga da idemo u istom pravcu. To mi je bila velika čast. Od svih nas, Mitić je najveća veličina. Da nije bilo njega, ne bi ni Zvezda bila to što jeste – kaže Šeki, koji je uvek i svuda isticao da je Mitić na završetku igračke karijere baš njega odabrao kao naslednika i predao mu kapitensku traku.
Od Stankovića – šamar
Kad je ušao u prvi tim, Šekularac je od ostalih Zvezdinih igrača bio mlađi od šest do deset godina. Pa i više!
– Mitić i Branko Stanković već su prevalili tridesetu. Bili zreli igrači, ali i ozbiljni ljudi. Dok sam ja bio klinac koji je voleo da se zevzeči po gradu, oni su živeli urednim, sportskim životom. Imali porodice, uvek bili obučeni u odela po tadašnjoj modi. U gradu niste mogli da ih vidite bez šešira, koje su uredno podizali u znak pozdrava.
Takvi, odmereni ljudi, dugogodišnji reprezentativci, osvajači medalja na Olimpijskim igrama i učesnici Svetskih prvenstava, bili su nemalo iznenađeni Šekijevom spremnošću da uvek i svuda tera šalu. Pa, da u tome i pretera.
– Već su svi znali kakav sam dribler. Ponekad su negodovali kad bih izveo neku fintu na utakmici, ali su ćutali videvši da se to publici dopada. Naravno, kritikovali bi me što zadržavam loptu, što je često i izgubim. Ja sam se izvinjavao i – nastavljao po svome.
Onda je došao jedan trening koji nikad neće zaboraviti.
– Podelili smo se u dva tima i ja počnem da driblam Stankovića. Jednom, drugi put, treći. Prosto sam poželeo da se igram. Ovaj div od čoveka, ali i od igrača, jednom ode u praznu, drugi put u prašinu. Treći put mi priđe i – zvizne mi šamarčinu. I sad se setim koliko je bolelo. Trener Ćirić se zatrči: “Šta to radite?” a Stanković se okrene i bez reči ode u svlačionicu. Reč nije rekao. A meni je bilo još teže. Nije me boleo šamar koliko me je – bilo sramota.
Kakva je veličina, čuveni Ambasador je pokazao kad je postao trener Zvezde.
– Odmah je pitao: “Gde je i šta radi Šeki? Dovedite mi Šekija, njega hoću za pomoćnika.”
