Najveće fudbalske bitke u predratnom Beogradu vodili su Jugoslavija i BSK, najpre na prvobitnim igralištima na Trkalištu, ali su oba kluba zbog izgradnje i proširenja Tehničkih fakulteta bili prinuđeni da traže nove lokacije. Kao idealno mesto pokazalo se Topčidersko brdo. Bilo je dovoljno udaljeno od vreve grada koji se polako širio ka obodima, a opet dovoljno blizu da se na utakmicu stigne čak i peške.
Baš na mestima gde i danas stoje zdanja večitog rivala Crvene zvezde i Partizana, nekadašnji crveni i plavi sagradili su, u neposrednoj blizini, moderne stadione.
FK Jugoslavija se skrasila na adresi Ljutice Bogdana 1. Novi objekat je zvanično otvoren 24. aprila 1927. godine, imao je teren pod travom, atletsku stazu, komforne svlačionice i prostrane, drvene tribine na kojima je moglo da se skrasi i više od dvadeset hiljada gledalaca.
– Kao i svi dečaci i ja sam nalazio načine da povremeno gledam fudbalske utakmice. Dešavalo se da nađemo neku rupu u ogradi nekog igrališta i na smenu virimo kroz nju. Neki veštiji bi preskakali zid nekoliko sati ranije i sakrivali se u mračnim ćoškovima ispod tribina. Izlazili bi iz tih skrovišta tek kad bi publika napunila stadion, pa je bila manja opasnost da ih neko u gužvi uhvati – uz šeretski osmeh sećao bi se Šeki tih dečjih avantura.
Prvi pravi susret sa terenom podno drvenih tribina “Avale”, međutim, nije prošao dobro.
– Nekoliko meseci pre nego što me je čika Mitke uopšte i pozvao, najzad sam skupio hrabrost i sam otišao na probu u Zvezdu. Sa koliko sam ushićenja očekivao da na treningu vidim Rajka Mitića, Đajića, Stankovića, Kostu Tomaševića, Baneta Vukosavljevića i ostale naše junake koji su te 1951. godine jurišali na prvu titulu. Čak sam zamišljao da će neko od njih gledati našu probu i da će pohvaliti moje umeće!
Ali, tu je bila samo nekolicina trenera i ljudi iz uprave kluba. Gomila dečurlije bila je podeljena u nekoliko grupa, čekajući red da pokažu šta znaju s loptom.
– Dok smo tako stajali sa strane, jedna lopta doskakuće do mene. Ja je, onako iz prve, opalim iz sve snage i – pogodim nekog funkcionera kluba u stomak. Čovek se presamitio od udarca, a ja se nasmejah. “Tebi je ovo smešno?! Marš odavde i da te u Zvezdi više nisam video!”
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Sećanje na taj događaj nije mu davalo mira. Sa strahom se približavao Autokomandi, vešto se kešajući za tramvaj. Na svakoj stanici brzo je iskakao i mešao se sa svetinom da ne bi pao u oči kontroloru i onda ponovo spretno naskakao kad bi masivno vozilo krenulo po šinama.
– Uskoro sam se ponovo našao u jednom ćošku terena ispod starih drvenih tribina. U početku sam se krio iza nekih viših dečaka, ali kad me je čika Mitke pozvao u igru, lopta me je ponela i na sve zaboravim.
Kad se usred treninga pojavio isti onaj klupski funkcioner i ugledao malog mangupa koji se pojavio uprkos njegovoj zabrani, zaleteo se da ga izbaci napolje.
Isprečio se Dimitrije Milojević, kome je Crvena zvezda te jeseni 1951. poverila zadatak da osnuje pionirski tim.
– Ja sam ga pozvao na probu – rekao je mirnim glasom i nastavio trening kao da se ništa ne dešava.
I tu je ključnu ulogu odigrao čika Mitke. Šekularac je konačno ušao u klub u kojem će od kratkih pantalona izrasti u asa svetskog renomea.
Govornik u Petici
Približavala se godišnja Skupština Crvene zvezde. Spremali su se i uvežbavali govori. Klupski sekretari su danima unapred određivali red sedenja u velikom amfiteatru Pravnog fakulteta. Na dan svečanosti, čuvena Petica bila je ispunjena do poslednjeg mesta.
– Napiši nešto lepo, iskreno, iz srca. Ti ćeš govoriti u ime pionira – poverio je Šekiju zadatak čika Mitke.
Dečak je dugo gledao u svog učitelja. Prvo je mislio da se s njim – šali.
– Svi su znali da škola i ja nismo u dobrim odnosima. Znao je i čika Mitke. I želeo je da to promeni.
Šekularac je ozbiljno shvatio zadatak. Danima pre Skupštine sedeo je kod kuće i pisao govor, brisao, cepao i počinjao da piše ispočetka. Majka Donka se, gledajući ga kako satima sedi nad sveskom, krstila u čudu.
Kad je izašao za govornicu, hiljade pari očiju bilo je uprto u njega. Osmelio se. Počeo da ređa zamerke.
– Mi pioniri Crvene zvezde često igramo bez patika. Nemamo dovoljno lopti. Ponekad posle treninga nemamo ni vode da se umijemo.
U amfiteatru muk. Onda – buran aplauz. “Politika” je prenela vest da je u ime pionira govorio Dragoslav Šekularac. Bila je to njegova prva javna reč. Imao je tada 14 godina.
Očeva molba
Bogosav Šekularac se nikako nije mirio što mu sin u školi i dalje ređa izostanke i jedinice. Znao je s vremena na vreme da bane na trening Zvezdinih pionira.
– Molim Vas – rekao bi čika Mitketu – zabranite mu da igra. Školu neće nikako. Ne znam šta da radim s njim.
Čika Mitke je uzeo na sebe težak zadatak – dugim, svakodnevnim razgovorima uspeo je da ubedi Šekija da je važno da umiri roditelje i stekne kakvu-takvu diplomu. Ona prava čekala ga je na fudbalskom terenu.
