Posle mirnog i uljudnog Gojka Zeca, modernog Velibora Vasovića i oštrog Branka Stankovića, u kasnu jesen 1988. godine na klupu Crvene zvezde seo je – Dragoslav Šekularac. Navijači su bili ushićeni. Na “Marakani” je još jednom opet počeo da se igra spektakularni fudbal, pa se ekipa predvođena kapitenom Draganom Stojkovićem – Piksijem tokom proleća uključila i u borbu za šampionsku titulu.
– Da smo pregrmeli Novi Sad, verujem da bismo već te sezone osvojili titulu. Ali, poraženi smo u utakmici u kojoj je Vojvodina bila previše ratnička za nas. Za mene je to bila dobra škola – pričao je Šeki, koji je uoči naredne sezone 1989/90. najavio dominaciju svog tima.
I, zaista – Zvezda je blistala. Ostvarila je najviše pobeda u prvenstvu (24), postigla najviše golova (76), što je bio rekord u jugoslovenskoj ligi sa 18 klubova. Kroz cilj je prošla prva sa 51 bodom, čak 11 više od drugoplasiranog Dinama. Doživela je najmanje poraza (5), a u svojim redovima imala najboljeg igrača lige – Dragana Stojkovića, najboljeg strelca – Darka Pančeva (25), najboljeg golmana – Stevana Stojanovića i trenera – Dragoslava Šekularca.
– Pobeđivali smo sve redom. Za tih godinu i po dana samo od Partizana smo bili bolji pet puta. Uspeo sam da potpuno promenim fizionomiju ekipe, da igračima za koje sam verovao da su visoka evropska klasa usadim u glavu da je mnogo lepše da pobede sa 5:3 nego sa 1:0. Igrali smo napadački od prvog do poslednjeg kola, lepršavo, često i hazarderski. Kad danas pitate navijače kad je Zvezda igrala najlepše, svaki će vam reći da je to bilo u sezoni kad sam ja sedeo na klupi.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Skoči, pa reci hop
Osvajanju duple krune, međutim, prethodila je jedna od najvećih rana na duši svih “zvezdaša”. Gotovo svaka generacija crveno-belih ima neku takvu crnu mrlju – Rajkova Fiorentinu, Šekijeva i Borina Glazgov Rendžers, Džajina Panatinaikos, Pižonova Borusiju iz Menhengladbaha. A, ekipa koju su nosili Piksi Stojković, Dejo Savićević, Pančev, Prosinečki doživela je – brodolom u Kelnu.
Zvezda je odlično počela takmičenje u Kupu UEFA. Lako je preskočila prve dve prepreke – Galatasaraj (1:1 i 2:0) i Žalgiris (4:1 i 1:0), da bi u trećem kolu za rivala dobila nemačke “jarčeve”. Pobeda na “Marakani” od 2:0, uz dva fantastična pogotka Dejana Savićevića, davala su nadu u dugo čekano evropsko proleće.
– Ako ćemo iskreno, posle te sjajne beogradske utakmice, štampa nas je već proglasila pobednikom Kupa UEFA – sa setom je pričao Šekularac. – Čak sam i ja podlegao takvoj atmosferi, pa smo na revanš u Nemačku krenuli kao na izlet, a ne kao u rat.
Trubači i šoping
Keln se pretvorio u Zvezdin “vaterlo”.
– Kako se dogodilo da s nama na put krenu i supruge igrača, prijatelji kluba, trubači? Kako to da su nam navijači bili u hotelu? Zašto smo igrače na dan utakmice skupljali po gradu, gde su išli u šoping! Dogodilo se čak i da su nam u autobusu, na putu ka stadionu, sedeli članovi uprave, a igrači stajali. Ali, i tada sam verovao da ne možemo da izgubimo utakmicu. Da sam samo mogao da naslutim šta će se dogoditi, možda bih naredio da se branimo. Ali, više sam voleo da idemo na pobedu.
Bodo Ilgner, Tomas Hesler, Pjer Litbarski, Jansen… sastav Kelna bi svakome uterao strah u kosti. Ne i Zvezdi koja je zaigrala otvoreno. Posle prvog poluvremena bilo je 0:0, čekalo se kad će Savićević ili Prosinečki naći ključ za nemačku bravu.
– I onda šok. Onaj Falko Gec nam da dva komada, Prosinečki promaši zicer u poslednjem minutu, a na drugoj stani Ordenevic postigne i treći gol. Tvrdim, a to je svako mogao da vidi, da nas je osakatio čehoslovački sudija Marko. Nije nam dao da prođemo dalje.
Da nesreća bude veća, Šeki je po ko zna koji put u karijeri izgubio živce. Dozvolio je sebi novi skandal – posle utakmice je fizički nasrnuo na redara i UEFA je Zvezdinog trenera kaznila zabranom vođenja tima na sedam utakmica u Evropi.
– Tog 6. decembra ja sam u stvari smenjen, samo što to još nisam znao – pričao je godinama kasnije Šeki.
Nepobedivi s Belodedićem
– Ljudi su govorili da bismo sigurno osvojili evropski trofej i pre Barija samo da smo prošli Keln. I ja verujem u to. Pogotovo što je posle Nove godine pravo igranja stekao Miodrag Belodedić. Bila je to poslednja kockica u šampionskom mozaiku. Sa Miletom, mi više nismo izgubili utakmicu. Ali, da je Zvezda tada osvojila Kup UEFA, ne verujem da bi godinu dana kasnije osvojila Kup šampiona. Možda bi već tada rasprodali tu ekipu – pričao je Šekularac.
Nikad nije prežalio…
Šekularac je tokom proleća 1990. godine sve vreme pregovarao sa Džajićem i Cvetkovićem kako da prevaziđe problem sa kaznom UEFA.
– Znao sam ja da su oni doveli Ljupka Petrovića iz Vojvodine u Rad, samo da bi bio blizu “Marakane”. Zvezda je igrala možda najlepši fudbal u Evropi, a meni su izmicali stolicu. Pa, ipak, pokušao sam da se dogovorimo. Predlagao sam da ostanem na mestu šefa stručnog štaba, da vodim ekipu u Prvenstvu i u Kupu i da je spremam za Kup šampiona, a da je Ljupko vodi samo na tim utakmicama. Bio sam sve nervozniji, jer odgovora nije bilo. Kad god bih poveo priču na tu temu, Džaja i Cvele bi odmahnuli rukom, kao da kažu – polako, ima vremena. Tek mi je kasnije postalo jasno da su već doneli odluku. Praktično sam zbog te kazne primoran da podnesem ostavku! Tako sam uskraćen za zasluženu privilegiju – da vodim Zvezdu i te naredne, slavne sezone. A, zaslužio sam to! Pa, od tih igrača sam napravio pobednike. Stvorio sam bar pet igrača iz tog sastava. Eto, malog Stošića su terali iz kluba. A ja sam ga odveo u Australiju, radio s njim i vratio ga gotovog i spremnog za najveća iskušenja.
Šekularac je uvek ostao uz Zvezdu. Najviše se radovao slavlju u Bariju i kasnije u Tokiju. Ali, što nije bio deo tog tima, nikad nije prežalio.
