Dole kamen, gore nebo, oj Bilećo, Bog te j…Ko nije služio u Vojnoj pošti 3215, taj i ne zna šta je prava vojska. Ko je tamo odslužio dug domovini, drugu vojsku i ne priznaje.
Slično je bilo i sa Šekularcem.
– Kao što je poznato, nikad nisam mirisao vojsku ni uniformisana lica. Uz mene nikad nije išla ta disciplina, naprotiv. Šeki je uvek bio sinonim za bunt, za svojeglavost, za originalnost. U vojsci, u ovoj hercegovačkoj varošici pogotovo, od prvog dana ste samo jedan od mnogih. Svi su jednaki. Naučeni da viču “razumem” i izvršavaju naređenja, čak i ona za koja se čini da nemaju veze sa zdravom logikom.
Iako se poziv u vojsku borio kao lav, svestan da će tako možda kupiti vreme potrebno da spase karijeru, rampu čuvene Škole rezervnih oficira i podoficira, otvorene 1957. na temeljima nekadašnjih austrijskih kazamata, a potom predratnog logora za političke zatvorenike, prošao je u veoma teškom psihičkom stanju.
– Plašio sam se. Ne vojničkih obaveza, ni te famozne discipline, ni izuzetnih fizičkih napora koji su čekali sve pitomce. Bio sam sportista, u odličnoj kondiciji. Prošao sam tokom karijere rad sa nekim trenerima koji su bili zahtevniji od mnogih oficira. Ne… Plašio sam se izgubljenog vremena. Da li ću jednog dana, kad izađem iz vojske, ponovo biti onaj stari Šeki ili će toliko odsustvo sa terena na mene ostaviti traga.
Bez ikakve povlastice
Setio se i Milutinovićeve sudbine.
– Mog divnog Miloša su oterali u vojsku bolesnog, samo zato što je hteo da napusti Partizan. Više od njega nisu imali koristi i rešili su da mu se osvete. U Banjaluci su mu otkrili žestok proces na plućima, ali iz vojske nisu smeli da ga otpuste jer su se plašili nečije reakcije sa vrha. Moja je sreća što sam bio zdrav, ali sam osećao da neko želi da mi naudi, da mi se osveti. Za šta? Što sam nekome probacio kroz noge? Što sam se zevzečio u kafani? Ili što sam krivo pogledao nečiju žensku. Zato u Bileći nisam osetio ni najmanju povlasticu ili kako vojska kaže – štelu. Ako je i neki oficir bio zvezdaš i želeo da mi povremeno izađe u susret, nije smeo plašeći se da bi neko mogao da ga prokaže.
Rano ustajanje, postrojavanja, strojev korak i marševi po čuvenom kamenjaru, brojne uzbune, straže… ništa ga nije zaobišlo.
– Ako je trebalo da mi se nešto doda, dodavalo se. Zadužio sam i puško-mitraljez, koji je masivniji i teži od obične puške. To se pogotovo oseti kad s njim i punom opremom na leđima trčite uz čuveno Hadžibegovo brdo. Uzbrdo, nizbrdo, tako svakog bogovetnog dana. I to sam pregrmeo. Dešavalo se da odradimo neko teško vojničko zanimanje i pod visokom temperaturom. Preznojavam se, magli mi se pred očima, ali ne odustajem. Tek posle odem kod lekara, tamo mi izmere 40! Nisam bio za poštedu, već za bolnicu.
Kobna povreda
Bilo mu je malo lakše što je prilikom izlaska u varoš osećao pažnju i naklonost meštana.
– Zvezdaško mesto, pa su ljudi od prvog dana želeli da vide tog čuvenog Šekularca. Neki bi se i razočarali kad bi me videli. Tamo je narod mahom kao od brega odvaljen. A ja, šaka jada u uniformi! Pa, je l’ moguće da je to taj Šeki, koji je pre nekoliko meseci bio glavni igrač u Čileu? Zar za onim malim luduje masa sveta u Beogradu, a on zalazi u noćne klubove u Parizu i ide u Italiju da šije odela? Naslušao sam se takvih priča… Ipak, ljudi su me voleli.
Jednoga dana, čitava kasarna se uzmuvala.
– Oficiri izdaju naređenja glasnije nego obično, mi gazimo strojev korak jače nego inače, svi po peti put čistimo oružje i prostorije. Između sebe pričamo, mora da dolazi neka krupna zverka. I stvarno, isteraju nas od ranog jutra u stroj i smotru nam izvrši – general-pukovnik Aleksandar Ranković.
Činilo se da je Šekijev “spasilac” bez ikakvog vidnog razloga obišao Školu rezervnih oficira.
– Išao je na odmor u Dubrovnik, gde je imao kuću, pa je na putu svratio u Bileće. Bio sam ubeđen da je poželeo da vidi kako se snašao njegov pitomac, ali je bio dovoljno mudar da to nikome ne saopšti.
Sreću da mu je Fudbalski savez Jugoslavije kaznu od 18 meseci zabrane igranja smanjio na jednu godinu, pomutila je neugodna povreda.
– U slobodno vreme smo igrali fudbal, za našu dušu, i dogodi mi se žestok sudar sa jednim kolegom vojnikom. Strada mi koleno i odvedu me u bolnicu gde mi urade operaciju čašice, dosta trapavo. Posledica toga je da nikad više nisam mogao da se služim desnom nogom kao ranije. Kad sam odslužio vojni rok našao sam se suočen sa svim svojim najvećim strahovima, na potpuno novom početku.
Navijač Hercegovca
– Među najlepšim uspomenama iz Bileće su retki odlasci na fudbalske utakmice lokalnog, nižerazrednog kluba Hercegovac. Sedeo sam na skromnim tribinama sa vojničkom sabraćom i navijao za momke koji su se u svakoj utakmici pošteno trudili da nadigraju protivnika. Koliko puta sam samo poželeo da im pomognem, ali to naravno nije bilo moguće.
Zaludeo “laku konjicu”
Uz dozvolu vojnih vlasti, 6. oktobra 1963. godine odigrao je utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije, i to protiv uvek neugodnih Mađara. Zanimljivo, tog dana na krcatom Stadionu JNA, srušena je jedna duga i neugodna tradicija. Posle susreta odigranog 21. maja 1931. kad smo golovima Blagoja Marjanovića, Ivana Hitreca i Lea Lemešića na igralištu beogradskog BSK slavili sa 3:2, trebalo je da prođu 32 godine da Jugoslavija na svom terenu najzad savlada “laku konjicu”.
“Plavi” su pobedili sa 2:0 golovima Skoblara u 11. i Samardžića u 28. minutu, a oba puta idealno ih je uposlio Šekularac. I ne samo to. Igrao je kao u najboljim danima. Na sredini terena je zaludeo Mađare driblinzima, sjajno sarađivao sa Vladicom Kovačevićem, sjajno proigravao naša brza krila i Zambatu u špicu napada. Teren je napustio uz stisak ruke slavnoga Šandora i ovacije 50.000 gledalaca.
Ispostaviće se da je to bila Šekija labudova pesma u “plavom” dresu. Za državni tim će posle toga odigrati još samo četiri utakmice, nikad više na tom nivou. Od reprezentacije se oprostio sa – 29 godina. Prerano.
