U Beograd se nije vratio klupskim autobusom, sa ekipom, već automobobilom, zajedno sa Acom Obradovićem. U svakoj drugoj prilici, Šeki bi se takvoj zgodi veoma radovao. Voleo je da sluša doktorove ratne i druge priče, da se s njim šali i uči od ovog svetskog čoveka.
Ali sada, dok točkovi službenog vozila gutaju kilometre između Niša i Beograda, atmosfera je mučna.
– Sivo Acino lice govorilo mi je više od reči. Tek tada sam postao svestan koliko može da me košta napad na sudiju Tumbasa – priznao je Šekularac.
Koliko i teška kazna od godinu i po dana zabrane igranja, što bi unazadilo karijeru i nekom osrednjem igraču, Šekularca je pogodila svojevrsna izolacija kojoj je bio izložen.
– Do juče su se svi grabili da budu u mom društvu, a sad me i najveći gradski lezilebovići izbegavaju. Izađem u grad i čim se pojavim na nekom od omiljenih mesta, nastane tišina. Ljudi se pozdrave preko volje, žure da krenu, odjednom se sete da imaju neka posla. Vidim da im je neprijatno da budu viđeni u mom društvu, pa da ih spasim tog osećaja potpuno prestanem da izlazim. U klubu su takođe bili očajni. Bez svog najboljeg igrača, Zvezda nije ličila na sebe. To je ona sezona u kojoj smo na kraju bili sedmi u prvenstvu, što je najlošiji rezultat u istoriji kluba – sećao se Šekularac.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Hoću u vojsku!
U takvoj situaciji, odlučio je da ode na odsluženje vojnog roka.
– Odem kod doktora i kažem mu: “Hoću u vojsku”. Obradović se složio da je to pametna ideja, da završim s tom obavezom kad već ne mogu da igram fudbal. Ali, to uopšte nije bilo lako izvesti. Odem da se prijavim u vojni odsek, a tamo glavni neki pukovnik. Pita me što sam došao, kažem mu da bih voleo da odužim dug domovini. “Šekularac, ići ćeš u vojsku, ali tek kad odslužiš ovu kaznu”, odgovori mi otresito ovaj oficir i posla me napolje.
Pokušao je ponovo, uključila se i Zvezda preko svojih veza, ali kad god bi se učinilo da je stvar rešena, opet bi se pojavio onaj pukovnik koji bi stopirao stvar.
– Onda shvatim o čemu se radi. Saznam da je on ostrašćeni navijač Partizana, možda čak i angažovan u njihovoj upravi, i da je zabranom Šekularcu da ode u vojsku rešio da oslabi Zvezdu. Njegov plan bio je da uniformu obučem po isteku kazne FSJ, što bi automatski značilo trogodišnje odsustvo sa terena! To je, naravno, radio bez znanja Partizana, ali ispostavilo se da mu u tim poslovima niko ništa nije mogao.
Nervozan, ponižen, očajan i zaboravljen od svih, Šekularac luta Beogradom kao duh. Izbegava ljude. Oči su mu krvave od nespavanja. Lice mu odavno ne zna za osmeh. Strašno ga je bilo i pogledati.
– Već sam izgubio svaku nadu kad sam jednog dana sreo mog poznanika Miću. Vidi me izdaleka kako izgledam i pita šta je. Potanko mu ispričam. “Što ne odeš kod mog ćaleta, on to može da sredi?” A Mića, pravim imenom Milivoje, je sin Aleksandra Rankovića, čoveka koji je posle Tita bio glavni čovek u državi.
Igraš li špage?
Posle ovog slučajnog susreta Šekiju se vratila nada. Nije prošlo ni par dana, a Milivoje Ranković ga pozove telefonom:
– Ćale te očekuje sutra ujutro. Nemoj slučajno da se predomišljaš. Ako iko može da ti pomogne, to je on.
Šekularac je tog jutra ustao rano. Obrijao se, okupao, kaže da se obukao kao da ide na svadbu.
– Poranim pred zgradu Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu. Nikad ranije u nju nisam kročio. Sećam se iznenađenih lica dežurnih na prijavnici kad sam rekao ko me očekuje. Pitali su se – šta će Šeki kod potpredsednika, prvog čoveka tajne policije i – Titovog kuma?!
U kabinet ga je uveo ozbiljni, dostojanstveni oficir, a Ranković je odmah ustao od velikog kancelarijskog stola da ga pozdravi.
– Gde si Šeki, kako si? Da li još igraš špage?
– Zbunio sam se. Kako to da tako važan čovek pamti i ovu igru sa pogađanjem brojeva na novčanicama… Ponekad, odgovorih. Ponudio me da sednem, ponudio pićem i kratko rekao: “Pričaj, Šeki, šta te muči”. I meni se odvezao jezik. Sve sam mu ispričao. Slušao me ćutke, pažljivo, iako mu je Mića verovatno već preneo sve detalje. Kad sam izrekao sve što mi je bilo na duši, Ranković se nasmejao i rekao mi: “Budi bez brige. Idi kući i očekuj poziv”. Tako se završio naš susret.
Već narednog jutra Šekularcu je neko pozvonio na vrata. Onaj isti pukovnik, koji je tako uporno radio na tome da ne spoji odlsuženje vojnog roka i fudbalsku kaznu, vojnički ga je pozdravio i pružio mu zapečaćeni koverat. Čak mu je – poželeo srećan vojni rok. Aleksandar Ranković se pobrinuo čak i to – da mu poziv lično donese čovek koji mu je stvarao probleme.
– Drhtavim rukama otvorio sam koverat i pročitao da me upućuju u Školu rezervnih oficira u Bileću. Otrčao sam u Zvezdu kao pijan od sreće i povikao – spremajte mi ispraćaj, odoh u vojsku!
Voda za Leku
– Leki Rankoviću nikad nisam zaboravio ovaj gest. Nekoliko godina kasnije, kad je smenjen na Brionskom plenumu i kad je doživeo da mu svi okrenu leđa, našao sam se u Maderi i gledao kako ovom do juče najmoćnijem čoveku konobari iz straha nisu smeli da donesu čašu vode. Ustao sam, otišao do šanka, natočio vodu i odneo mu. Ranković me pogledao i nasmešio se. Popio je vodu, stavio šešir i izašao iz kafane da ne bi, kao i ja nekad, nikoga dovodio u neprijatnu situaciju.
Zbog generala u zatvor
Šekularac nikada nije mario za autoritete, pogotovo one u uniformi. Za razliku od Rajka Mitića i njegove generacije, koja je prve korake u Zvezdi načinila u još porušenom Beogradu, kad je još moglo da se vidi da ljudsku sudbinu može da skroji i najmanji partizanski oficirčić, Šeki i njegovi vršnjaci rasli su i igrali oslobođeni tih stega. Oficire, isticao je, nikada nije voleo, zbog toga što je upoznao neke koji su zloupotrebljavali ratne zasluge.
– Jednom, uoči utakmice protiv Budućnosti u Titogradu, u hotelu igramo karte. Dođe neki mladić i kaže da je došao neki narodni heroj koji bi da me upozna. Ja krenem u sobu da se presvučem, a onaj mladić kaže – nema vremena, heroju se žuri. Šta ću, odem kako sam se zatekao, u bermudama i klompama. Izađem pred tog druga, on sav zakićen ordenjem, gleda me, pa kaže: “Ja mislio brdo, a ono jado” – pričao je Šeki.
– A jednom drugom zgodom, na nekom prijemu u Zvezdi, neki drugi narodni heroj oplete po fudbalerima, kako ne rade ništa a dobijaju masne pare. Onda potkači i mene, a ja ustanem i oteram ga u materinu. Svi u šoku! Sutradan zbog uvrede narodnog heroja, što je bilo kao da sam napao Tita, osude me na mesec dana zatvora. Nisam ni tražio pomoć od Zvezde, već sam se javio na izdržavanje kazne u Padinsku Skelu. Bio sam primeran robijaš, većim delom radnik u magacinu – pričao je Šeki.
