Fudbalski Šopen, Virtuoz, Brazilac sa Balkana, Beli Pele… samo su neki nadimci koje su godinama smišljali novinari, utrkujući se ko će o Šekularcu napisati zvučniji i bolji hvalospev. Kralj driblinga je, međutim, godinama među vršnjacima bio poznat kao – Bucko.
– Bio sam mali i debeljuškast. Ne krijem, voleo sam da jedem. Tamanio sam sve što su stavljali u moj tanjir. Naročito slatkiše. Mama Donka je od bake Dragane nasledila dar za spremanje raznih đakonija, pa je čak i u doba kad je bilo teško nabaviti i osnovne životne namirnice često uspevala da nas iznenadi nekom poslasticom – Šeki se često prisećao najranijih uspomena iz detinjstva.
Ređaju se nestašluci
Preseljenjem porodice u Beograd, pred radoznalim dečakom otvorilo se jedno novo neistraženo carstvo. Iako rođen u makedonskoj varošici, prestonicu je uvek smatrao pravom postojbinom. Doba okupacije, bežanja iz bombardovanog grada u Mladenovac, reski glasovi nemačkih vojnika koji su patrolirali ulicama, nemaština… tek ponekad bi kao delići razbijenog mozaika izvirivali iz maglovitog sećanja. I prvi dani nakon oslobođenja, kad je porodica još jednom spakovala retko pokućstvo i sa par kofera se preselila u Čoku u severnom Banatu, vraćali su mu samo slike sve češćih očevih ljutnji što zbog fudbala zaboravlja na domaće zadatke, pa i na odlazak u školu.
Bogosav je bio miran, vredan čovek, koga je iz takta mogla da izbaci samo – neodgovornost. Nikako mu nije ulazilo u glavu da njegov sin prvenac ne može ni pet minuta da provede nad knjigom, a da satima može da jurca za loptom.
– Najzad smo se trajno vratili u Beograd! Dočekali su me stari drugovi iz Hilandarske ulice i zbog mog privremenog boravka u Vojvodini odmah prišili još jedan nadimak – Selja. Što sam se više bunio, oni su me više začikavali. Ipak, to me nije toliko bolelo kao očeve batine. Do Bogosava su sve češće dolazili aberi komšija o mojim nestašlucima i on je bio sve ogorčeniji. A imao je i tešku ruku.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Prekinuta igra
Nedelja. Stariji Šekularac stoji pred kućom. Pozdravlja komšinicu koja se vraća sa Bajlonijeve pijace.
– Komšija, gde vam je Bucko?
– Eno ga u sobi, uči – odgovara Bogosav, a u stomaku mu igra.
– Ma, videli ga ljudi sa onim njegovim klipanima na pijaci, ukrali lubenice i sakrili se u parku.
Bogosav, šta će, obuče se i traži sina po varoši. Kad ga nađe, uhvati ga za uvo, dovuče kući, pa skine kaiš.
Uglednog pravnika u Ministarstvu poljoprivrede bilo je sramota što mu se sin zaludeo loptom.
– Najčešće smo igrali fudbal u dvorištu nekadašnje Druge muške gimnazije, na mestu sadašnje zgrade Politike.
Tamo je uvek bilo klinaca, koji su kao i ja igrali fudbal od jutra do mraka. Zaigramo se, kad eto ti mog oca. Otišao u školu, pa kad je video da me nema, raspitao se gde se igraju te ulične utakmice. Uleti u teren i prekine nam igru. Naravno, narednih nekoliko dana nisam mogao da sedim kako treba… U to vreme, jedan od mojih najboljih kompanjona u raznim avanturama bio je Zoran Rambosek, koji je kasnije postao poznati pevač. Često je govorio da svi naši drugovi zajedno nisu dobili batina od roditelja koliko ja od Bogosava.
Lopta prva premija
Muke oca i sina trajale su dugo, a onda su odjednom prestale.
– U naše dvorište banuo je jednog dana neki komšija i doneo mi na poklon pravu, pravcatu fudbalsku loptu. Do tada sam igrao samo krpenjačama. Na upitan pogled mog oca, ovaj posetilac reče: “Svakoga dana uživam u Buckovim driblinzima na uličnim utakmicama, pa sam odlučio da mu se ovako zahvalim.” Bilo je to prvo priznanje za moje fudbalsko umeće, a lopta prva premija – u knjizi “Ja, Šeki” otkrio je legendarni fudbaler. – Nedugo zatim, jedne noći otac je ustao da me pokrije i video moje izranavljene noge. Bila je to posledica igranja bez patika, po zemlji, šljaci, betonu, po leti i po zimi. Bio je zgrožen! A, kad su neki poznanici počeli da mu zameraju što me toliko kažnjava i tuče i da treba da me pusti da igram fudbal, popustio je. U Osnovnoj školi sam ponavljao razred, imao sam na stotine neopravdanih, pa sam doživeo i da me izbace. Na kraju su me nastavnici pustili da je završim. A u gimnaziji je moj otac, već pomiren sa sudbinom, molio profesore da mi daju prelaznu ocenu.
Koliko je bio razočaran starijim, Bogosav Šekularac je bio ponosan na mlađeg sina.
– Moj brat Mirko bio je sušta suprotnost. Miran, poslušan, dobar đak. I on je bio u Zvezdi, doduše kratko, ali je brzo shvatio da fudbal nije za njega. Razborit i promišljen, posvetio se biznisu i napravio lepu karijeru na Zapadu – pričao je Šeki.
Osveta
Kad je postao prvotimac Zvezde, Šeki se “osvetio” ocu.
– Dugo nije dolazio na utakmice, a kad je jednom poželeo odbrusio sam mu: “Idi na blagajnu i kupi kartu. Ko želi da gleda Šekija, mora da plati”. Godinama kasnije, bilo mi je žao zbog toga..
