Što je lep dan, leto se produžilo. Pa šta ako neću igrati! Nije mi teško što moram u Niš. Navijači hoće da me vide i pozdrave. Uživaću! Dragoslav Šekularac, koji je nekoliko meseci ranije zadivio fudbalsku planetu tokom Svetskog prvenstva u Čileu, bio je dobre volje dok je pakovao torbu sa sportskom opremom.
Fudbalska reprezentacija Jugoslavije je nešto ranije tog leta 1962. godine zauzela četvrto mesto na svetu i celokupna sportska štampa imala je samo reči hvale za “evropskog Pelea”. Šekularac je blistao u malom rudarskom mestu Arici i Santjagu. Mnogi su tvrdili da je zasenio i Brazilca Garinču i Čehoslovaka Masopusta. Brojne ankete pokazivale su da će “jugoslovenski Sivori” na kraju godine biti najbolji igrač Evrope.
Fudbalski virtuoz se tih dana kupao u svačijoj pažnji i zasluženoj slavi. U Zvezdi su čekali da njen najbolji pojedinac dobije poziv da igra za selekciju Evrope, a Beograd je potresao prebogati gazda “Fijata” Anjeli koji nije pitao šta košta da nestašni dečko jugoslovenskog fudbala pređe u Juventus. Najpre je ponudio pola miliona dolara, a kad je odbijen poslao je prazan ček. Šeki i Zvezda mogli su da upišu bilo koju sumu!
U toj sveopštoj “Šekimaniji” niko nije mogao ni da sanja da će njegova zvezda imati – potpuno pomračenje u Nišu.
Bilo je kasno…
Da je mogao da pretpostavi šta će se tog kobnog 23. septembra 1962. dogoditi na “Čairu”, veliki as ne bi ni mrdnuo iz hotelske sobe.
Da je samo nešto slutio čuveni doktor Aca Obradović, Šekija bi jednostavno – ostavio u Beogradu. Bolje da tu napravi neki cirkus nego što je došlo do katastrofe u Nišu!
Ali, bilo je kasno. Posle izgubljene bitke svi generali su pametni.
Radnički je tog leta ušao u Prvu ligu i pred dolazak Zvezde vladalo je ogromno interesovanje. Svi su želeli da vide Kostića, Melića, Prljinčevića… A tek Šekularca! Taj magični fudbaler, koji je u Čileu ušao u idealni tim Svetskog prvenstva, a na utakmici protiv Urugvaja doživeo da mu posle briljantne igre protivnički igrači naprave špalir i tako odaju posebno priznanje, u svačijoj mašti izgledao je kao pravo božanstvo.
Zato nije ni čudo što su dan pre utakmice Radničkog i Zvezde navijači okupirali hotel u Sićevu u kojem su odseli beogradski igrači.
Ja mogu brže!
Lepo vreme i žagor ljudi izmamili su velikog igrača iz hotela. Nedovoljno oporavljen od povrede oba kolena, Šeki nije bio u konkurenciji za tim. Nije imao drugog posla, pa je izašao među ljude. Oduševljena lica, pozdravi, hvalospevi, tapšanje po ramenu. Milina!
– Sedeli smo na terasi, pričali, smejali se. Oko hotela sve sama brda. U jednom trenutku neko od meštana kaže da do vrha jednog brdašca ne može da se stigne za manje od 10 minuta – mnogo godina kasnije pričao je Šekularac.
– Ja ponudim opkladu – stići ću do vrha za duplo manje vremena.
Digne se graja, ljudi se klade, Šeki kreće trkom i – dobije opkladu. Zadovoljan, nastavlja da se šali sa navijačima.
Odnekud se pojavio i doktor Aca Obradović.
– Šeki, dobro si ovo odradio. Znači da si spreman da sutra zaigraš.
Tako je počelo. Sve je bilo pripremljeno za drugi čin. A on se završio katastrofom.
Intuicija reportera
Ključnu ulogu na iznenadnom zalasku karijere Dragoslava Šekularca odigrali su i izveštači “Politike” – novinar Rade Stanojević i foto-reporter Moma Vućićević. Kad su na dan utakmice stigli u Niš zatekli su već popunjen stadion. Rade je otišao na svoje mesto, do telefona u koji će diktirati izveštaj. Moma se pridružio svojoj sabraći foto-reporterima.
– Zvezda je bila favorit, u njenu pobedu niko nije sumnjao. Zato su sve moje kolege otišle iza gola domaće ekipe. Mene je neki glas naterao da odem na drugu stranu i smestim se iza leđa golmana Zvezde Mirka Stojanovića – pričao je kasnije Vučićević.
Ispostavilo se da je to bio – pun pogodak.
Pregovori sa Anjelijem
Svemoćni i prebogati Đani Anjeli nije se lako mirio sa činjenicom da Zvezda ne dozvoljava Šekularcu prelazak u Juventus. Zbog toga je odlučio da lično dođe u Beograd, i to ne jednom, već dva puta!
– Sedeli smo u hotelu Metropol i dugo razgovarali. Gospodin Anjeli je stavio ponudu na sto, izrekavši cifru od koje se vrtelo u glavi. U to vreme najbolji fudbaleri su za prelazak iz kluba u klub dobijali oko 50.000 dolara, a to je bila prava sića za novac koji mi je nudio Juventus. Otišao sam u klub i činilo mi se da je sve u redu. U Zvezdi su se radovali zaradi, pare su im bile potrebne za izgradnju novog stadiona. Ali, prolaze dani i ništa se ne dešava. U gradu se šuška da je moj odlazak državno pitanje. Da su se umešali neki političari i to najkrupnije ribe!
Šekularac je kasnije saznao da je Anjeli koju godinu ranije odbio posao sa našom automobilskom industrijom. Sad su mu ponovo nudili da ga odvedu u Kragujevac i dogovore se o saradnji, gazda Fijata jednostavno nije imao vremena.
– Zove me doktor Obradović u klub i kaže: “Od odlaska u Italiju nema ništa.”
Tajac.
– Kako ništa? – zbunjeno će Šeki.
– Lepo, ništa.
– Ko je to odlučio?
– Politički vrh – odgovorio je doktor.
Mnogo godina kasnije do Šekularca je došla priča da je Aleksandar Ranković, tada najmoćniji čovek u državi posle Josipa Broza, rekao ljudima iz Zvezde da “Šeki mora da ostane. Ako on ode, ko će da zabavlja radničku klasu?”
– Nisam u to verovao. Mislim da je pre sam Tito stopirao moj transfer.
