Otkad postoji fudbalska igra, svaki veliki majstor je privlačio pažnju publike, ali i – protivničkih odbrambenih igrača. Njihov zadatak je da mu ne dozvole da dribla, kreira uspešne akcije i daje golove. Tu sudbinu Šekularac je delio sa mnogim drugim asovima, ali nije uvek znao sa tim i da se nosi.
Naravno, nikad mu nije bilo lako. Na svakoj utakmici na njega najviše paze i trude se da ga zaustave. Dozvoljenim, ali često i nedozvoljenim sredstvima. Fauliraju ga, guraju, povlače za dres. Startuju na njega đonom, nekad i u nameri da ga povrede. Kad sudija ne gleda, štipaju ga, vređaju i na svaki mogući način provociraju.
Od najranije mladosti, igrač koji je toliko voleo fudbal i darovao mu uzvišenu lepotu, često je gubio živce. Odgovarao na način neprimeren igraču takvog formata. I zbog toga često bivao kažnjavan i, ruku na srce, dao manje nego što je zaista mogao.
Kad proradi vulkan
Već s ulaskom u prvi tim Šeki je bio akter prvog većeg incidenta. Na turniru Evropskih nacija 1955. godine bio je kažnjen za nedisciplinu. Nešto kasnije, u susretu u Zagrebu, pukao mu je film posle nekoliko pogibeljnih startova i nasrnuo je na igrača Dinama Režeka.
Prvu kaznenu meru dobio je kad je inicirao sudar sa Borozanom iz OFK Beograda, zbog čega je preskočio naredne četiri prvenstvene utakmice.
Duplo većim odsustvom sa terena kažnjen je kad je na prvenstvenom susretu protiv Vojvodine u Novom Sadu poleteo na sudiju Kranjca, koji je kod rezultata 0:0 dosudio jedanaesterac za domaćina. Šekularac je isključen, a Vojvodina je postigla gol i pobedila.
– Nekako mogu i da istrpim kad me tuku, ali sa nepravdom ne mogu da se pomirim. Tada u meni proradi vulkan. Ne mogu da se kontrolišem. Ali, ako bi se neko stavio u moju kožu, bilo bi mu potpuno razumljivo. Na terenu izgaramo, dajemo sve od sebe da nadigramo rivala, a onda sudija koji je u tim trenucima obično bez sluha za igru, jednim svojim gestom upropasti ne samo naš veliki trud nego i celu utakmicu – pravdao se Šekularac.
Ma koliko bio u pravu, na pomenutoj utakmici bilo je mučno gledati kako obigrava oko sudije i pokušava da ga nagovori da promeni odluku. Od muke se čak – bacio na zemlju. A, kad je shvatio da Kranjac ostaje pri tome da Vojvodina treba da izvede najstrožu kaznu, pao mu je mrak na oči. Krenuo je da se fizički obračuna sa arbitrom, a ostali igrači Zvezde jedva su ga sprečili u tome.
Usijana glava
Sudija ga je isterao sa terena i tokom utakmice Bugarska – Jugoslavija (1:1) u Sofiji 1957. godine. Kovačev je faulirao Branislava Mihajlovića, a Šeki je dotrčao da odbrani svog druga. Na njegovu sreću, tada je prošao bez kazne.
Francuzi su ga zvali i – usijana glava, tvrdeći da je po prgavosti, baš kao i po igračkim atributima, najsličniji Omaru Sivoriju. Previše puta je Šekularac dozvolio da ga neobuzdani temperament odvede u neželjenom pravcu. Kako kaže doajen sportskog novinarstva Stojan Protić – daleko preko granica svega dozvoljenog.
– Zvezda je često znala da me udari po džepu. Naplaćao sam se kazni zbog raznoraznih stvari. Priznajem, nekad sam bio kriv, ali nekada ne. Moj osećaj za pravdu često se kosio sa mišljenjima ljudi iz kluba, koji su na raznorazne načine pokušavali da me drže pod kontrolom.
Svestan sam i da sam zbog vremenskih kazni propustio da odigram više utakmica, i u klubu i u državnom timu. U Zvezdi sam bio punih 11 godina, ali nisam postigao nijedan rekord – priznao je jednom prilikom Šekularac.
Pažljivi posmatrači sa strane zabeležili su jedan zanimljiv detalj. Veliki as je najčešće pravio izgrede onda kad njegovom timu na terenu nije išlo onako kako je on zamislio. U tim trenucima, znao je da se ponaša kao užasno, razmaženo derište.
Ipak, svi ti prekršaji i sve te kazne bili su dečja igra za ono što je usledilo 23. septembra 1962. godine. U trenucima kad je uživao u najvećoj slavi, samo par meseci posle izvanrednih igara na Svetskom prvenstvu u Čileu, nad Šekijevom karijerom nadvili su se najtamniji mogući oblaci.
Tog dana, Šekiju se sasvim neočekivano i nepotrebno dogodio Niš. I slučaj sa subotičkim sudijom Pavlom Tumbasom.
Svađao se sa publikom
Uzavrela atmosfera na jednoj utakmici između Sarajeva i Crvene zvezde jednom je, takođe, potpalila kratak Šekijev fitilj. Ljut zbog brojnih pogrda sa tribina, ušao je u svađu sa publikom. Po povratku u Beograd, u klubu je održan sastanak čiji je epilog bio – izostanak Šekularca sa nekoliko narednih Zvezdinih utakmica.
Nesreća na Koševu
Još jedan susret na Koševu bio je koban za Šekularca, ali još više za jednog igrača Sarajeva – Kemala Džemidžića.
– Bilo je to u septembru 1960. godine. Utakmica je bila “naelektrisana”, a u jednom trenutku na loptu smo startovali Džemidžić i ja. Bio sam veštiji i jači, odneo sam loptu, ali sam posle nekoliko sekundi čuo zvuk pištaljke. Sudija iz Zagreba Vinko Kaposta je prekinuo igru, začuvši jauke domaćeg igrača koji je doživeo težak prelom noge. Odmah me je isključio, kako mi je rekao, da bi me sačuvao od linča gledalaca koji su krenuli da ulaze u teren da bi se sa mnom razračunali – sećao se svakog detalja Šekularac.
Uvek je tvrdio da je u pitanju bio nesrećan slučaj.
– Kao što je noga pukla njemu, od siline tog duela mogla je da pukne i meni. Nisam imao nameru da ga povredim, pa sam njegovim klupskim drugovima odmah posle utakmice rekao da ako samo jedan od njih misli da sam Kemalu želeo da polomim nogu, na prvoj našoj narednoj utakmici oni polome nogu meni!
Kažnjen je sa 18 meseci zabrane igranja.
– Neki novinari su napisali da mi nije prvi put, da sam još kao omladinac Zvezde slomio nogu igraču Budućnosti Vučini Vasoviću. Ipak, od presudnog značaja za Disciplinsku komisiju bio je izveštaj sudije Kaposte. Iako je meni govorio da zna da nije bilo namere, napisao je da sam kriv za Džemidžićevu nesreću, koji je zbog toga završio karijeru, pa sam oštro kažnjen. Naknadno mi je kazna smanjena na šest meseci, ali i to je bilo nepravedno – smatrao je Šekularac.
