Južnoamerikanci više nemaju monopol u fudbalskoj tehnici. Dragoslav Šekularac je dokazao da i Evropa ima svoje majstore ravne Brazilcima, šampionima sveta.
Ove redove je u prestižnom “L’ekipu” napisao poznati francuski novinar Marsel Žilo, dan posle utakmice u kojoj je Crvena zvezda savladala Santos sa 1:0 na Rasingovom turniru u Parizu.
– To je ona čuvena utakmica u kojoj su brazilski majstori Kutinjo, Zito, Mauro i ostali, neposredno pred izlazak na teren u potpunoj tišini i sa velikim strahopoštovanjem odmeravali Zvezdinog kreatora igre. Šeki je pričao da se pravio da ne primećuje njihove poglede, ali da mu je tog dana i tog trena konačno bilo jasno da je istinska zvezda svetskog fudbala – mnogo godina kasnije, u prijatnoj hladovini dvorišta njegove stare porodične kuće na Dedinju, pričao nam je novinar Petar Popović, za koga mnogi kažu da je živa enciklopedija roka i fudbala.
Sam Šekularac je više puta isticao da ako treba da izabere koja mu je utakmica u karijeri najbolja, onda je to baš ta na Parku prinčeva.
– U Parizu sam uvek igrao dobro. Taj grad mi je uvek bio inspiracija. Znao sam da probirljiva pariska publika od mene očekuje mnogo posle odličnih igara na Svetskom prvenstvu u Čileu i svojski sam se potrudio da joj priredim pravi šou.
Na vrhu Ajfelove kule
Santos je bio potpuno nadigran. Igrači koji su se okitili titulom klupskog prvaka Južne Amerike, a onda i titulom prvaka sveta u Čileu, bili su potpuno nemoćni da ga zaustave. Radio je šta je hteo. Kad je sudija dao znak za završetak, naš majstor je stajao sam na centru, visoko podignutih ruku, obasjan svetlošću reflektora. Posle utakmice i “kralj Pele”, koji nije igrao zbog povrede, prišao je da mu čestita. A sutradan, francuska štampa se utrkivala u hvalospevima. U jednim novinama objavljena je Šekijeva karikatura kako otpozdravlja publici sa vrha – Ajfelove kule.
U to vreme, nemački “Šport magazin” prenosi: “Mišljenja mnogih evropskih stručnjaka da je Šekularac evropski Pele uopšte nisu preterana. Još pre pet godina gledali smo ovo “užasno dete” jugoslovenskog fudbala na derbiju između Crvene zvezde i Partizana i slušali kako ceo stadion odjekuje od uzvika “Šeki! Šeki!” Sa radošću konstatujemo da se promenio. On danas više ne igra samo za publiku već dejstvuje za svoj tim na celom terenu.
Šekijevoj magiji nije odoleo ni “Frans fudbal”. U julu 1962. godine prvu stranu ovog uglednog lista krasi velika slika našeg asa, uz naslov: “Nova perjanica evropskog fudbala”. Unutra, preko dve strane, autoritativni Rober Vernj piše: “Jedan svet samo za njega.” U nastavku, ovaj novinar konstatuje: “Anđeo ili đavo? To je pitanje koje se nameće kad se spomene ime Dragoslava Šekularca. Taj izvanredan fudbaler naizmenično donosi radost i razočaranja svojim prijateljima i suparnicima”.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Na kraju – četvrti
I tako redom – koje god novine otvorite, jugoslovenske, nemačke, francuske ili engleske, svake najboljoj desnoj polutki sa Svetskog prvenstva u Čileu posvećuju prave ode. Svakome je jasno da su Mondijal obeležila dva fantastična driblera – Garinča i Šekularac. Omaleni “vrabac” je u Brazilu pomutio slavu velikog Pelea, Šeki je nekrunisani kralj evropskog fudbala. Kad god se spomene čuvene nagrada Zlatna lopta, niko nema ni trunku dileme. Može da je dobije samo virtuoz iz Beograda. On je – jedini kandidat. Svi drugi su svetlosnim godinama iza njega.
Na kraju godine Zlatna lopta je, međutim, u rukama Čeha Jozefa Masopusta. Drugi je Portugalac Euzebio, a treći Nemac Šnelinger. Šeki je na listi tek četvrti. I za to je jedini krivac. Fudbalskim jezikom rečeno – na svoju blistavu karijeru startovao je najgrublje moguće. S obe noge, i to s leđa.
Oči iza glave
Rober Vernj u analizi Šekularčeve ličnosti navodi i ovo:
“On ima fudbalsko šest čulo, ili oči iza glave. To mu dozvoljava da oseti prisustvo protivnika koji hoće da mu uzme loptu ili da ga obori. Bez ikakve sumnje on je u Čileu bio najbolji, ali se po svemu sudeći nije previše zabavljao. On je najbolji igrač za prijateljske utakmice. Tad je opušten, može da pokaže sve što zna. A zna mnogo. Na kraju krajeva, to i jeste pravi fudbal”.
Zaslužio je više
Razlog što Šekularac tu slavnu i tužnu 1962. godinu nije završio na čelu evropskog fudbalskog karavana leži u činjenici da ga je Fudbalski savez Jugoslavije kaznio zabranom igranja u trajanju od čak 18 meseci.
Ovu drakonsku kaznu najbolji fudbaler Crvene zvezde i naše reprezentacije je, bez obzira na okolnosti koje su prethodile prekršaju, potpuno zaslužio. Nikako nije smeo da uradi to što je uradio.
Komentarišući dodelu Zlatne lopte i izbor za fudbalera godine, Žan Ferar iz “Frans fudbala” piše:
“Po onome što je pružio na Svetskom prvenstvu, Šekularac zaslužuje mnogo više od četvrtog mesta. Ali naše kolege u inostranstvu i mi sami nismo želeli da istaknemo igrača koji je tako oštro kažnjen zbog nedozvoljenog ponašanja na terenu. Da smo zanemarili njegov prekršaj, dali bismo loš primer svima ostalima.”
I tako, umesto da stane u red sa Stenlijem Metjusom, Alfredom di Stefanom, Rajmondom Kopom, Luisom Suarezom i Omarom Sivorijem, Šekularac je sve upropastio zbog svoje čudne i neobjašnjive naravi.
To je primetio i švedski novinar Golf Libert, koji publici “Svenskaja Dagbladeta” sumorno prenosi svoj utisak: “Šekularac je morao da bude najbolji. Ali, kako ga nagraditi kad njegovo ponašanje ne priliči fudbalskim džentlmenima.”
