Sivori i Šekularac, dva igrača iste klase. Deca divna, ali i deca užasna. Obojica spadaju u elitu svetskog fudbala. Dragoslav Šekularac – ljubimac Beograda. On godinama igra pred tom publikom i za tu publiku, koja dolazi da ga gleda jer je uvek prva zvezda svoje ekipe. Tako je izgradio kult svoje ličnosti. On je razmetljiv, to mu je velika mana i velika osobina. On želi uvek da zadivi.
Ovako je o Šekularcu u leto 1960. godine pisao čuveni francuski novinar Žan Korni. I dodaje:
“Ipak, kao igrač ima nebrojene tehničke kvalitete. Moglo bi se čak reći da ima sve”.
Jugoslovenska fudbalska reprezentacija je najveće uspehe u istoriji ostvarila u periodu od 1960. do 1962. godine. “Plavi” su briljirali u prvom Kupu nacija, takmičenju koje je vremenom preraslo u Evropski šampionat. Na završnom turniru u Parizu savladali su domaćine Francuze u antologijskom polufinalu sa 5:4. U finalu, posle divovske borbe poraženi su od Sovjetskog Saveza sa 2:1, golom Ponedeljnika u 120. minutu.
U obe utakmice Šekularac je briljirao.
Iste godine, posle tri uzastopne srebrne medalje, reprezentacija Jugoslavije osvojila je zlato na Olimpijskim igrama. Na ovom turniru Šekularac nije imao pravo igranja, pošto je dve godine ranije učestvovao na Mondijalu u Švedskoj.
Opet ti Sovjeti
Ali, tokom te godine oformljen je kostur ekipe koji je 32 godine nakon prvog Svetskog prvenstva u Montevideu postigao najveći uspeh jugoslovenskog fudbala.
– Kako nam je samo bilo lepo u Ariki – ostavio je zabelešku o učešću na Svetskom prvenstvu u Čileu trener našeg državnog tima Milovan Ćirić. – U tom rudarskom gradiću u blizini Perua, naša reprezentacija je rođena iz crvenog peska kao trava koju su donosili iz 1.500 kilometara udaljenog Santjaga.
U tom crvenom pesku Arike zablistao je i fudbalski dijamant Dragoslava Šekularca.
– Kao i četiri godine ranije u Švedskoj, ponovo smo loše otpočeli takmičenje. Protiv naših starih rivala Sovjeta opet smo bili mnogo bolji, a kao i u Melburnu i u Parizu, opet smo teren napustili pognutih glava. Poraženi smo sa 2:0, najviše zahvaljujući nemačkom sudiji Dašu – živo se sećao mondijalskog starta Šekularac.
“Politika” je pisala: “Nizak kao neki osnovac, a težine poput boksera teške kategorije, neprestano je želeo da bude u centru pažnje. Seckao je igru čudnim odlukama i nije dosudio dva jedanaesterca posle prekršaja nad Šekularcem i Galićem.”
– Nismo se predavali – nastavio je Šekularac priču iz Čilea. – Znali smo koliko vredimo i znamo. Imali smo sjajan tim. Bravurozni Šoškić na golu, u odbrani Durković, Jusufi, Radaković, Marković i moj Vladica Popović, igru kreiramo Melić ili Vladica Kovačević i ja, a napred tri asa i izrazita strelca – Milan Galić, Dražen Jerković i Josip Skoblar. Ja sam bio uveren da možemo i do finala.
Kroz špalir “Urusa”
Naredni rival bio je nekadašnji dvostruki prvak sveta Urugvaj.
– Uoči ove utakmice, koja je za nas bila biti ili ne biti, selektor Ljubomir Lovrić nam je skrenuo pažnju da “urusi” imaju odlične igrače na sredini terena i poverio mi specijalan zadatak – da igram više defanzivno i da pazim kad Roča i Bergara krenu iz dubine terena prema našem golu.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Nije mi bilo pravo. Zar ja, Šeki, da čuvam protivničke igrače umesto oni mene? Ipak, prihvatio sam ovu obavezu i dugo slušao trenera Ćirića koji mi je objašnjavao vrline naših rivala.
“Urugvaj, Urugvaj”, skandirala je domaća publika patriotski naklonjena Južnoamerikancima, koji su već od 18. minuta vodili sa 1:0.
– Kad smo primili gol, potpuno sam zaboravio na zadatak koji sam dobio. Počeo sam da driblam Urugvajce kao od šale. Kad bih nanizao po trojicu, uposlio bih svoje drugove. Do kraja poluvremena, golovima Skoblara i Galića vodili smo sa 2:1, a čim smo izašli iz svlačionice Jerković je postigao i treći gol. Potpuno smo ih razbili. A onda se desilo nešto čudno.
Naši protivnici napravili su mi špalir kroz koji sam prošao do svlačionice ispraćen njihovim aplauzima. Tako nešto, da mi veliki rival oda priznanje za dobru igru, nikada pre nisam doživeo – imao je čime da se pohvali veliki majstor igre.
“Plavi” su se od Arike oprostili još jednom sjajnom predstavom i ubedljivom pobedom nad Kolumbijom od 5:0. Kao drugi u grupi, iza Sovjeta, spakovali su kofere i krenuli u glavni grad Santjago, gde ih je u četvrtfinalu čekao još jedan stari protivnik i – stari dužnik.
Uhvatio poslednji voz
Kad god bi se osvrnuo na pređeni životni put, Šekularac je uvek ostajao zagledan u 1962. godinu.
– Ta godina se isticala, bila je posebna, čak sudbinska! Ona mi je donela najveće radosti i priznanja u karijeri i najveću propast. Posle nje više nikad nisam igrao tako dobro, a tada mi je bilo tek 25 godina – isticao je Šekularac i otkrivao još jednu važnu, manje poznatu činjenicu.
– Malo je nedostajalo da uopšte i ne otputujem na Svetsko prvenstvo! Mesecima nisam igrao zbog povrede, pa su već hteli da dignu ruke od mene. Oporavio sam se za poslednju proveru sa Istočnim Nemcima u Beogradu. Pobedili smo sa 3:1, ja sam odigrao dobro i selektori Lovrić, Ruševljanin i Mihajlović su me tek tada uvrstili na spisak putnika.
Na putu za Čile “plavi” su svratili do Italije i u Milanu odigrali još jednu kontrolnu utakmicu protiv kombinovane ekipe sastavljene od “milaneza” i Sampdorije.
– Tu sam radio šta sam hteo, a iz lože je sve gledao gazda Juventusa Anjeli. Pričali su mi da je tada rekao svojim saradnicima: “Šekija moramo što pre da dovedemo u Juventus”. Zaboravio sam na to, ali Anjeli će mi se vratiti nakratko u život.
Ali, to je neka druga priča.
Jedanaest od “Frans fudbala”!
Dan posle pobede nad sa Urugvajcima, Šekularac je dobio još jedno veliko i nesvakidašnje priznanje. U izveštaju sa ove utakmice “Frans fudbal” je igru našeg asa ocenio – jedanaesticom, iako se u fudbalu ocene u novinama daju od pet do deset. Ovim nezabeleženim potezom u mondijalskom istoriji čuveni pariski list želeo je da istakne novu zvezdu na nebeskom, fudbalskom sazvežđu.
