Ivan Toplak, Anton Rudinski, Zoran Prljinčević, u reprezentaciji Todor Veselinović, Miloš Milutinović, Muhamed Mujić, Luka Lipošinović, Milan Galić… sve su to bili odlični, klasni napadači kojima je bilo mnogo lakše da uđu u šansu i postignu pogodak kad su uz sebe imali tako veštog kreatora igre kakav je bio Dragoslav Šekularac.
Ali, ako je neko sa Šekijem činio najbolji i najčuveniji tandem, onda je to bio – Borivoje Kostić.
O njemu su se, s razlogom, raspredale legende. Ponekad i preterane.
– U narodu, koji je predstavu o utakmicama imao slušajući legendarne komentare Radivoja Markovića na radio-aparatima i čitajući izveštaje Ljube Vukadinovića u novinama, vladalo je uverenje da je Bora Kostić, baš kao pre njega Beara, ili Rajko Mitić, Bobek, Zebec ili Vukas mitološko biće, polučovek-polubog, koji ne igra fudbal već vodi viteške borbe sa brojnijim protivnicima – pričao nam je jednom prilikom Matija Bećković.
I ovoj, jednoj od najumnijih glava u našem narodu, i dan-danas zacakle oči dečačkim uzbuđenjem kad se seti tog romantičnog vremena.
– Za Boru se pričalo da je imao tako jak šut da je jednom prilikom šutnuo loptu tako jako da je – polomio stativu. Pa su mu, navodno, vadili neku žilu iz kolena da svojom strašnom “levicom” nekog slučajno ne bi ubio – smejuljio se veliki pesnik priča o ovom fantastičnom strelcu.
Legenda o Jabučilu
Kostić je ponikao u obrenovačkom Radničkom i stigao je u Zvezdu veoma rano, još 1949. godine, ali je dugo čekao na pravu šansu da dobije status prvotimca. Tada je malo ko slutio kakav talenat leži u njemu. A čuveni Jabučilo će u godinama koje su usledile postići 539 pogodaka u 580 utakmica! Samo u prvenstvu, u kojem je u dve sezone bio prvi strelac lige, tresao je mreže 158 puta!
Sa Zvezdom je osvojio četiri titule prvaka i tri trofeja Kupa Jugoslavije. Posle decenije u crveno-belom dresu, Kostić je karijeru nastavio u italijanskom Lanerosiju iz Vićence, ali se zbog loma noge vratio u Beograd i posle oporavka nastavio da igra još četiri godine, sve do 1962. kad je završio karijeru.
Za državni tim odigrao je 33 utakmice i postigao 26 golova, a kao kapiten je 1960. godine vodio “plave” do drugog mesta na prvom Kupu nacija, sadašnjem Evropskom šampionatu i do jedine zlatne olimpijske medalje u Rimu.
– Lako je ovim današnjim igračima danas. Pa, pogledajte samo te lake i savršene lopte kojima barataju i moderne kopačke kojima šutiraju. Mi smo igrali onim teškim, kožnim loptama na šnir, koje po kišnom ili zimskom vremenu upiju vodu i otežaju. Prosto čoveku da otpadne noga kad je opali! Da su mi nešto bile ove današnje, dao bih duplo više golova – više puta pričao je čuveni levonogi “tobdžija”.
Šekularac, čija su “peckanja” sa klupskim i reprezentativnim drugom bila čuvena, bio je neutešan kad je Kostić 2011. godine preminuo.
– Ako postoji fudbaler o koga se Zvezda ogrešila, onda je to moj Bora. On je morao da postane klupska “zvezda” – bio je kategoričan Šeki. – Mnogima je prva asocijacija na Kostića taj njegov čuveni, famozni šut levom nogom, ali on je i bez toga kompletan igrač. Ma, igračina! Visok, snažan, a odlične tehnike, pregleda igre, skoka, udarca glavom… Mogao je da igra bez bilo koga od nas! Koliko nam je samo pobeda sam doneo. Dešavalo se da niko od nas nema dan, da nas lopta ne sluša, da su nam noge teške… to za Boru nije važilo. Na svakoj utakmici bio je među najboljima, često i najbolji.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Sušte suprotnosti
Bili su potpuno različiti. Sušta suprotnost jedan drugome.
– Bora visok, ja srednjeg, više niskog rasta. On ozbiljan, ja stalno sklon nekom zevzečenju. On posvećen fudbalu kao poslu, dok je meni na prvom mestu bilo važno da se ljudi koji su došli da nas gledaju dobro zabave. Bilo bi prirodno da se uopšte nismo slagali, a mi smo se od početka privlačili kao dva okrenuta magneta. Zanimljivo, on uopšte nije bio centarfor kao što ljudi misle. Najveći broj utakmica odigrao je kao levo krilo…
Šekularac je važio za sjajnog šutera, iako je tu osobinu retko ispoljavao. Kostić je, s druge strane, tukao iz svih pozicija.
– Kad neko od nas šutne loptu sa 30 metara ona na putu do gola padne jednom ili dva puta na zemlju. A Bora kad je zvizne ona samo leti, pravo ka cilju! Ali, nije u pitanju bila samo jačina tog šuta… On je imao urođen talenat da udari loptu tako da ona dobije neki čudan efe, a upornim vežbanjem razvio je sposobnost da je mogao da je uputi tamo gde poželi. Da ste samo videli na šta mu je ličio nožni palac od silnih vežbanja! Ali, dosegao je savršenstvo, a mi smo na nebrojeno utakmica padali na 25, 30 ili 40 metara od gola znajući da će Kostić dati gol iz slobodnog udarca. U Zvezdi se znalo, kad ne znamo šta ćemo, samo njemu damo loptu i idemo na blagajnu po premije – odao je dužnu poštu ovom igračkom velikanu Dragoslav Šekularac.
Zajedno na klupi
Šeki i Bora nisu bili samo igrački tandem. Dva prijatelja su u kasnijim godinama delili isti hleb, radeći često zajedno i kao treneri u stručnom štabu Crvene zvezde.
Za razliku od Kostića, međutim, Šekularac je dočekao priliku da bude i prvi trener crveno-belih.
Večito prepucavanje
Kostićev šut bio je koban za mnoge jugoslovenske, ali i najbolje svetske golmane. Legendarni Lav Jašin, recimo, bio je jedan od onih kojima je Zvezdin Jabučilo bukvalno – probušio mrežu.
Bilo je to na utakmici između Crvene zvezde i moskovskog Dinama iz koje se ne pamti samo pobeda našeg tima od 4:1 već i taj Kostićev gol sa više od 35 metara. Čak ni tom prilikom nisu izostala prepucavanja dvojice drugova.
– Uvek sam mu govorio: “Boro, drvo javorovo, lako je tebi da daješ toliko golova kad ti svaki put namestim loptu na metar od praznog gola.” Kad, evo ti njega do centra, namešta loptu na slobodan udarac. “Šta ćeš ovde, idi pred gol i čekaj da ti stvorim šansu”, u šali ga grdim, a Bora mi odgovara: “Mali, samo gledaj”. Kad je dao taj pogodak Jašinu, svima je pričao: “Eto kako mi Šeki namešta golove. Ćušne mi loptu, a ja je pošaljem pod prečku – sa centra.”
Šeki i Bora, zajedno i u večnosti.
