Od Bregalnice je dolazio hladan vetar. Tek je prošlo podne, a nad Hisarom su se navukli oblaci. Bogosav Šekularac je bio uznemiren. Pre oko godinu dana stigao je na službu u ovu makedonsku varošicu i tog dana prvi put nije otišao na posao.
U kancelariju je preko pisara javio da ga u slučaju nekog neodložnog posla predmeta u bolnici, gde je njegova mlada supruga Donka svakog časa trebalo da se porodi, ili možda u kafani preko puta gde je sada nervozno, od dugog čekanja radosne vesti, ispijao već treću kafu.
Prebirao je u mislima svoj život. Sve je išlo brzo. Do pre neku godinu bio je dečačić koji je iz Berana krenuo u Beograd da uči školu. Vredan i uporan završio je i fakultet i pošao za službom daleko na jug kao mladi i talentovani pravnik. Osmehnuo se u sebi kad se setio kako je sa radošću primljen u porodicu Markovski, kako je prvi put ukrstio pogled sa mladom i privlačnom devojkom, kako joj je ubrzo izjavio ljubav i zaprosio.
– Ja, otac – odjednom se iznenadio i digao pogled ka nebu.
Oblaci će tog popodneva doneti kišicu kojoj će se najviše obradovati rečica Otinja jer bi presušila gotovo svakog vrelog leta.
Bogosav Šekularac je otrčao do Crkve Svetog Nikole da upali sveću i po ko zna koji put od poslužitelja sluša priču o Krilatom Relji i kako je Kraljević Marko u neposrednoj blizini zidao svoj grad.
Rodio se sin!
Novine su tog dana javljale o političkoj i privrednoj krizi u Francuskoj. U Rumuniji je vlada gubila tlo pod nogama, u Nemačkoj je ministar propagande Gebels pred berlinskim sudom optužio komuniste za požar u Rajhstagu, a u atentatu u Kabulu smrtno je stradao kralj Avganistana Mohamed Nadin Šah. Budući otac je u čekaonici kojom se širio miris petroleja odsutno čitao naslove.
– Gle, u Beogradu se zatvorilo 30 kafana. Ljudi tamo ionako gube i vreme i pamet – pomislio je Bogosav i zadržao se na vesti o nekom mladom studentu Vojislavu Tošiću, koji se obesio zbog neuzvraćene ljubavi (“Ja sam, eto, imao sreće”), preleteo pogledom reklamu za Šihtov “Jelen” sapun za rublje i poziv gospodina Pere Dimitrijevića u njegovu prodavnicu u Knez Mihailovoj na rasprodaju zimskog rublja.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala (1): Žal za prošlim vremenima
Pročitao je i prikaz nekog filma smešnog imena “Pačja supa” u dalekoj Americi (“Još nisam ni ručao”) i taman kad je prešao na fizičku kulturu i sport, gde je pisalo da fudbaleri Jugoslavije treniraju za utakmicu sa Baskom, otvoriše se vrata dugačkog hodnika i javiše da mu se rodio sin.
Bogosav ode kući i po crnogorskom običaju ispali ceo okvir iz pištolja u vazduh. Onda je počelo veselje gde je kroz kuću mladog pravnika prošla cela varoš da mu čestita. Zaboravljene u uglu ostale su novine koje ni sutradan, ni svih narednih dana nisu donele ni slova da je te srede 8. novembra 1933. godine porodica Šekularac dobila prvog sina Dragoslava.
I to će se promeniti. Doći će vreme kad nijedna novina neće ostvariti uspeh kod čitalaca ako ne bude imala zgodnu priču ili veliku sliku najveće zvezde koja je tada trčala za loptom na jugoslovenskim i mnogim svetskim terenima.
Baka dobra vila
Nekoliko meseci kasnije porodica Šekularac se preselila u Beograd. Bogosav i Donka su 1937. godine dobili i drugog sina Mirka, ali Dragoslav je i dalje uživao svu njihovu pažnju. Kao i svako prvorođeno dete bio je mezimac u porodici.
– Rastao sam bosonog, večito u kratkim pantalonama. Rodni Štip sam upoznao tek kao predškolac. Moja baka Dragana bila mi je dobra vila. Vodila me je svuda, pričala mi bajke, pravila kolače, branila od stroge majke Donke kad napravim neki nestašluk. A ja sam voleo sve da probam, svuda da zavirim. Najviše su me privlačile tajanstvene kovačke radionice u kojima su majstori ložili vatru pritiskajući velike mehove – pričao je mnogo kasnije Šeki.
Tu, u Štipu, zavoleo je i fudbal.
– Za to je zaslužan bio moj ujak Nikola Markovski, koji je bio veoma vešt sa loptom iako nije bio pravi fudbaler. Vodio me do osušenog korita reke Otinje gde smo satima i danima šutirali loptu po ispucaloj zemlji. Tada nisam ni slutio koliko će mi ova igra ući pod kožu i da neću moći da zamislim život bez fudbalske lopte.
Šala sa Euzebijem
Stanovnici Štipa uvek su se radovali svakoj Šekijevoj pobedi i tugovali zbog svakog njegovog neuspeha.
– Zato sam i odlučio da oproštajnu utakmicu organizujem u mestu svog rođenja. Iako sam tada bio u Kanadi, gde sam bio igrač-trener Belih orlova, pozvao sam prijatelje da napravimo pravi praznik.
Tog 20. septembra 1978. u Štip su došli mnogi naši i strani asovi. Pred 12.000 oduševljenih gledalaca na Gradskom stadionu u Štipu pored Šekularca su zaigrali Džajić i Santrač, Brazilac Edu i najveća zvezda – Portugalac Euzebio.
– Crnog pantera iz Mozambika upoznao sam u Americi. Veoma smo se poštovali i kad sam ga pozvao u Štip nijednog trenutka nije se dvoumio. Dan pre utakmice odveo sam ga na jedno brdo iznad grada. Ćutali smo i uživali u pogledu, a onda sam mu rekao: “Ovde je rođen najveći fudbaler sveta.” Sjajni golgeter se trgao. “Zar Pele nije Brazilac?” Odgovorio sam kao iz topa: “Ne, tu je rođen Šeki.” Smejali smo se tome dugo…
Spomenik u zavičaju
Šekularac je u rodnom mestu u junu 2017. dobio i spomenik. Činu svečanog otkrivanja prisustvovali su i Boško i Milko Đurovski, Stanislav Karasi, Jovan Aćimović, Ilija Najdoski i mnogi drugi bivši asovi. U čast ovog događaja odigrana je i utakmica između Bregalnice i Crvene zvezde.
