U istoriji fudbalske reprezentacije Jugoslavije bilo je mnogo velikih pobeda, često i nad svetskim velesilama. Sve su one veličane i slavljene, ali retko koja kao one nad selekcijom Engleske. Pogotovo u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata, kad je slava Gordog albiona ponekad prevazilazila jačinu njihovog državnog tima.
Navijači širom sveta slušali su bajke o “kolevci fudbala” i svemu što iz nje stiže, pa su u retkim prilikama kad su bili u mogućnosti da Engleze gledaju uživo punili stadione.
U to doba “plavi” su odigrali tri nezaboravne utakmice sa Engleskom. Na Stadion JNA su 16. maja 1954. došli Ostrvljani da bi ih u 88. minutu, kako je više puta isticao, svojim najdražim golom u karijeri srušio Rajko Mitić.
Veoma uzbudljivu utakmicu Englezi i “plavi” odigrali su i 11. maja 1960. na “Vembliju”, kad je posle prave goleade (Daglas, Grivs, Hejens – Galić 2, Kostić) završeno 3:3.
Ipak, najčuvenija utakmica između Jugoslavije i Engleske je ona od 11. maja 1958. godine, kad se u pripremama za SP u Švedskoj na Stadionu JNA dogodio pravi potop Gordog albiona.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Počelo je ovako
– Nedavno smo pobedili Škotsku i Portugal, ali predstojeća utakmica sa vašom reprezentacijom za nas je od istinske važnosti. Ona je za nas poslednja provera pred Svetski kup, a naše ambicije su velike – da celom svetu pokažemo da engleski fudbal može da nadživi englesku imperiju.
Ovim rečima se, po dolasku u Beograd, predstavnicima naše štampe obratio menadžer engleske reprezentacije Valter Vinterboton. Dok su se završavale carinske formalnosti na zemunskom aerodromu, novinarima su izjave davali Čarlton, Rajt, Fini, suvonjavi Daglas… Ozbiljni ser Stenli Raus, sekretar FA Engleske, podsetio je da je ovo treći dolazak Engleza u Beograd i izrazio uverenje da će posle poraza, iz 1939. i 1954. godine, treća biti sreća.
Naš savezni kapiten Aleksandar Tirnanić je gostima džentlmenski poželeo sreću. Ispijena je limunada, Englezi su krenuli ka hotelu Metropol…
Manje od 24 časa kasnije poželeli su da su za rivala pred odlazak na SP u Švedskoj izabrali – neku drugu selekciju.
Jer, tog 11. maja 1958. godine, naša reprezentacija je održala školski čas iz moderne igre i slavila pobedu od čak 5:0!
Beara bez posla
“Tako se igra” – glasio je sutradan naslov sa prve strane “Sporta” pod kojim bard Milan Kovačević piše: “Gospodin Vinterboton i naš savezni kapiten Tirnanić rekli su da će ovaj meč biti ispit efikasnosti.
Obojica moraju da budu nezadovoljni. Ispit nije položen. Englezi ga nisu položili jer nisu postigli nijedan gol, a nismo ni mi jer smo postigli samo pet. Ruku na srce, ne bi bilo malo ni da smo ih postigli petnaest!”
Ovu briljantnu pobedu ostvarili su: Beara, Crnković, Šijaković, D. Krstić, Zebec, Boškov, Petaković, Veselinović, Milutinović, Šekularac i Pašić. Goste je načeo Milutinović u 23. minutu, usledila je kanonada centarfora Radničkog Aleksandra Petakovića, koji je postigao tri gola u 56, 77. i 83. minutu, da bi konačan rezultat postavio Veselinović četiri minuta pre kraja utakmice.
U našem timu nije bilo slabog mesta, bez učinka je ostao samo Beara koji se na golu dosađivao jer uopšte nije imao posla, a trio Milutinović-Veselinović-Šekularac, koji je bio pokretač svih akcija pokazao je da je prava motorna snaga koju ima malo koja reprezentacija na svetu.
Oni su bili dinamit koji u svakom trenutku može da se potpali i razruši svaku fudbalsku tvrđavu.
Bobi Čarlton i Bili Rajt su često ispadali smešni gledajući šta radi Šekularac, koji je u svakom kontaktu s loptom “ljuljao kolevku fudbala”. Neko je napisao i da je pored golmana gostiju Hopkinsona najveći problem imao radnik zadužen da ispisuje imena strelaca jer, navodno, na semaforu više nije bilo mesta.
Duboka crnina
– Bio sam prisutan na mnogim sahranama engleskog sporta, ali ovako duboku crninu još nikad nisam nosio – napisao je u uvodniku “Dejli ekspresa” tadašnji najpoznatiji engleski sportski komentator Dezmond Heket.
Jedna duša u tri tela
Kad god je pričao o ovoj ubedljivoj pobedi, Šekularac je isticao jedan poseban detalj:
– I sad se, jasno kao dan, sećam zbunjenih izraza lica engleskih fudbalera našom neobaveznom igrom, punom vica, kojom smo prosto demolirali njihove šablone. Ukratko, tog dana smo radili šta smo hteli.
– Nakon ovog briljantnog izdanja mnogi su zadovoljno konstatovali da se posle Mitića, Vukasa i Bobeka u dresovima s brojevima 8, 9 i 10 najzad pojavio isto tako dobar trio koji smo sačinjavali Todor Veselinović, Miloš Milutinović i ja. Bili smo tri tela s istom dušom, jer nas je vezivala ljubav prema lepoti i lepršavosti. Odgovorno tvrdim da je taj triling To-Mi-Še jedan od najboljih u istoriji našeg fudbala i zaista mi je žao što smo toliko malo utakmica odigrali zajedno. Da je, kojim slučajem, doktor Aca Obradović uspeo da Tozu i Miloša dovede u Zvezdu, kao što je nameravao, verujem da bismo još onda osvojili Kup šampiona. Jer, takvu navalu nije imao ni Real – pričao je Šekularac.
