Šekularac je odigrao mnogo utakmica. Zvaničnih, prijateljskih, za reprezentaciju Jugoslavije, zatim u raznim selekcijama, od beogradske do srpske
– Mogao je taj broj da bude i veći, ali previše puta sam bio kažnjavan. To mi je, u neku ruku, unazadilo karijeru. Priznajem da sam bar za polovinu bio kriv, a sve ostalo su mi napakovali. Iz čiste zlobe i ljubomore. Ipak, zadovoljan sam. I to što sam odigrao, bilo je dobro. Ljudi su me voleli i upamtili. Postigao sam dosta. Eto, meni je 41. utakmica u državnom timu bilo dovoljno da igram na dva Svetska prvenstva, da budem drugi u Evropi i četvrti na svetu, da osvojim olimpijsku medalju. Neko drugi, opet, odigra 85 utakmica i ne uradi ništa – u svom stilu, pravdajući se i peckajući druge legende govorio je Šeki.
Njegovi klupski i reprezentativni drugovi, navijači, stručnjaci i novinari, bili su jedinstveni u oceni – Šeki je na mnogim utakmicama jednostavno bio neverovatan.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Recimo, prilikom susreta Štutgarta i Crvene zvezde tokom jedne turneje Beograđana po Zapadnoj Evropi.
– Večeras ću biti izvanredan – Šeki je pre izlaska na teren rekao treneru Miši Paviću.
Čuvar pao u nesvest
Čuvao ga je britki, ali korektan i uporan nemački half. Trčao je za Šekularcem kao hrt, pratio na svakom koraku, ali i gubio sve duele. U drugom poluvremenu, umoran i očajan, Nemac je pao u nesvest, pa su morali da ga odvezu u bolnicu. Zvezda je pobedila sa 4:2, a majstor fudbala kome je publika priredila prave ovacije pripremio je sva četiri pogotka.
Miša Pavić, međutim, tvrdi da je vrhunac Šekijeve virtuoznosti bio na zagrebačkom “Maksimiru” gde se 1961. godine igrao turnir za 50. rođendan splitskog Hajduka. Na terenu megdan dele Dinamo i Zvezda, domaćin vodi sa 1:0.
– Taj meč nikad neću zaboraviti. Pored Šekija u napadu su igrali Maravić, Rudinski, Melić i Milošević. Trudili su se da donesu izjednačenje. Šeki je delio lopte, čas levo, čas desno, stvarao šanse, ali gola nema, pa nema. Najzad je krenuo sam u juriš. Poveo je loptu od centra. Predriblovao jednog, pa drugog čuvara. Kad je majstorskom fintom prošao i trećeg igrača Dinama, izašao je sam pred golmana. Umesto da plasira loptu u gol, odlučio se na još jedan dribling. Prava majstorija! S loptom se mangupski ušetao u mrežu, a svi na stadionu su skočili na noge i nagradili ga aplauzom.
Oduševljeni Zamora
Turnir u Njujorku, leto 1961. godine. Zvezda igra protiv Espanjola. Na klupi španskog tima Rikardo Zamora, nekad najbolji golman sveta. Ne drži ga mesto. Svaki čas ustaje, nervozno šeta do linije igrališta, pa se vrati nazad. Svestan je da je bilo kakav savet njegovim igračima – izlišan.
Jer, Zvezda rastura Espanjol. Na semaforu stoji rezultat 7:2. A, jedan igrač se poigrava sa španskim igračima kao otac sa svojim trogodišnjim sinom u dvorištu iza kuće.
– Neverovatno! Sjajno! Zaista sjajno! – svaki čas uzvikuje Zamora.
A Miroslav Radojčić, dopisnik “Politike” iz Sjedinjenih Država, javlja:
“A onda Šekularac i – jedan uzdah. Od ove noći mu pripada epitet koji mu nikad nije pripao – korisni. Jedanput, on je svoje žonglerije sveo na razumnu meru. Igrao je sa manje nepotrebnih poteza kojima se zaustavlja navala, a više sa divno dodatim loptama od kojih strepi protivnički golman. Samo na kraju, kad je sve bilo završeno, postao je zabavljač. A pre toga bio je i pucač i možda najlepši momenat bio je njegov pogodak u stativu sa silinom koja je podsećala na njegovog idola Sivorija…”
Dovoljan i pogled
– Znate kad sam osetio da sam neko i nešto? Kad sam primetio da me protivnički igrači, sve sami asovi, pre utakmice gledaju ispod oka. Čudno je to… Stojim u tunelu i čekam znak da istrčimo na teren, a na potiljku osetim poglede Brazilaca, Nemaca, Rusa – pune strahopoštoštovanja.
Drop-kik iz snova
Da li vaša polutka zna da da gol?
Ovo pitanje je jugoslovenskim novinarima postavio jedan domaći kolega tokom utakmice Švajcarska – Jugoslavija, odigrane 26. aprila 1959. godine.
Naš državni tim je u Bazel stigao pravo iz Budimpešte, posle bolnog poraza od Mađara (0:4). Šekularac se žalio selektoru Tirnaniću da je povređen.
Ipak, na terenu je bio ubedljivo najbolji. Tome doprinosi i Bora Kostić – pogotkom u 6. minutu donosi vođstvo i pomaže svom klupskom drugu da se potpuno opusti u igri. Kako vreme odmiče, Šeki zaboravlja na bol u kolenu. Igra kao da je na poljančetu. Prosto se poigrava sa protivničkim halfovima i bekovima.
A da li zna i da postigne gol – opet onaj Švajcarac zapitkuje jugoslovenske izveštače.
U tom trenutku, lopta je kod Šekija. Blizu je ivice šesnaesterca, oko njega je nekoliko crvenih dresova. Naš majstor desnom nogom loptu podiže uvis, ona za sekund kao da lebdi u vazduhu, da bi u sledećem trenutku – sevnula “levica”.
– Uf! – izgovori onaj švajcarski kolega.
Let lopte skoro niko na stadionu nije video. Bio je to drop-kik iz snova, lopta se kao tane zarila u mrežu.
Znači, Šekularac je umeo da bude i golgeter. I to kakav! Jugoslavija je slavila pobedu od 5:1, a ovaj virtuozni igrač je do kraja postigao još jedan pogodak.
