Noseći Zvezdin dres Šekularac je protiv Partizana odigrao 14 prvenstvenih večitih derbija i bio ponosan na skor koji je imao u duelima sa komšijama.
– Pobedio sam u osam utakmica, a po tri su se završile nerešeno i našim porazima. Tukao sam ih gde sam stigao. Sretnem ih, tako u gradu, oni vode na tabeli, a ja im iz naše Kasine dobacujem: “Uzalud paradirate! U nedelju ću vam dati nekoliko besplatnih lekcija.” Oni bi se kiselo smejali i gledali da zbrišu na neko drugo mesto gde će biti van domašaja mojih pošalica.
Od Mitića i Bobeka
Žestoke borbe na terenu, međutim, nikad nisu bile prepreka velikim prijateljstvima van terena.
– Veličina večitog derbija Zvezde i Partizana, na kojem je jačao i jugoslovenski fudbal, bila je upravo u našem međusobnom druženju. To je krenulo još od Mitića i Bobeka, koji su se izuzetno poštovali, a mi smo samo nastavljali tu tradiciju. Bilo je, naravno, raznih situacija. Potkačimo se na utakmici, sevne i neka bubotka kad sudija ne vidi, razmene se psovke, ali kad se derbi završi sednemo zajedno u baštu restorana JNA da još malo prodiskutujemo kako je postignut gol, ko je promašio šansu, da li je bio penal. To su gledali i navijači i mislim da im se dopadalo. Uostalom, u to vreme bilo je sasvim prirodno da dva brata, kuma ili prijatelja, zajedno dođu na stadion i da jedan navija za Zvezdu, a drugi za Partizan. Posle derbija, onaj čiji je tim pobedio nekoliko dana pecka svog kuma. Ovaj, šta će, ćuti. I plati piće u kafani jer je izgubio opkladu. E, to je bio derbi na kome su odrastale generacije, bez ovih podela i klubaštva koje godinama ubijaju naš fudbal – sa žarom u oku, a onda s tugom govorio je veliki as.
Igrači i navijači Zvezde su dobro znali da je Šeki veliki prijatelj s mnogim partizanovcima i to nikome nije smetalo.
– Brojne su moje avanture u beogradskom noćnom životu sa Zoranom Miladinovićem. Odrastao sam sa Miroslavom Redeom, a kasnije sam bio odličan prijatelj sa Jusufijem, braćom Srđanom i Zvezdanom Čebincem, Šoškićem i, naravno, Veliborom Vasovićem. Brojne uspomene imam i sa Milošem Milutinovićem. Ovaj fudbalski umetnik doživeo je gorku sudbinu koja svakoga gađa direktno u srce…
Bitke s Vasketom
Beograd je obožavao priče o Šekijevim marifetlucima sa igračima Partizana.
– Voleo sam da odem na njihov trening dan uoči naše utakmice i da ih začikavam. “Slabo vam to ide, toliki ste dunsteri da ću sutra sam da vas pobedim”, dovikivao sam im. A pre utakmice bih se zagrevao na njihovoj polovini, samo da ih nerviram. Legendarni Šoškić, koji je uz Bearu naš najveći golman svih vremena, govorio je: “Vasoviću i Jusufiju je dovoljno da vide Šekija, pa da im padne crvenilo na oči.” Šole ih je molio da ostanu prisebni, da me ignorišu. Retko kad im je uspevalo. Za njih sam bio – streptomicin.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
A kad derbi počne, ti dueli su bili za priču.
– Najviše bitaka sam vodio sa Vasovićem, ponekad sa Tomom Kaloperovićem. Vaske mi je priznao da su za mene pravili posebnu taktiku. Inače mi je kao igrač odgovarao. Znalac, a jak kao voz. Pribije se uz mene, ne da mi da dišem. Ali, bio je nekako usporen. Znao sam da ako izdržim taj rat 15 minuta, a nisam ni ja bio slab, mogao sam da trpim udarce, da će se izduvati i umesto da nastavi da ide na mene, sve češće bi išao od mene… A kakva je to veličina bila, videlo se kad je prelazio u Zvezdu. Umalo zbog toga da padne država! Prste je u sve umešao doktor Aca Obradović, koji je osetio Vasketovu ljutnju na Partizan i napravio transfer decenije. Naravno, Vaske nije dugo izdržao, uredno je vratio pare i vratio se nazad posle samo nekih petnaestak utakmica.
Fudbal traži žrtvu
Kaže da se za derbije nikad nije posebno pripremao
– Nisam pio, nisam pušio, voleo sam fudbal, želeo sam da budem velika zvezda. I onda, da bih uspeo, moram nešto i da žrtvujem. Jesam ludovao, svuda me je bilo po Beogradu, pravio sam razne fazone, ali sam živeo sportski. Pred utakmicu sam uvek odazio u krevet pre ponoći. Jednostavno, ne možeš da skitaš i da budeš vrhunski fudbaler.
Od Miloša do Galeta
O partizanovcima je mogao da priča dan i noć.
– Kad sam prvi put igrao u derbiju, tu je još bio Bobek. Pravi umetnik. Delio je lopte “štiklom”, bio pravi gol igrač, lukav i bezobrazan, ali elegantan. Miloš je bio poštenjačina. I virtuoz. Kad ima dan beži od njega. Pravi đavo. Odigra utakmicu ne za deset, nego za 25! Ali, već na sledećoj, ne odigra ni za trojku. Takav je bio, nestalan. I stalno je tražio loptu. Jedna mu je bila malo. S njim sam godinama igrao šah i znao ga u dušu.
Biranim rečima govori i o Zebecu, Vladici Kovačeviću, Galiću…
– Zebec je bio jedan veoma strog čovek. Bio je strašan tehničar, a toliko brz da je na 100 metara mogao da pobeđuje i atletske reprezentativce. Pritom, gospodin. Sećam ga se kad je došao u Zvezdu. Dođe na trening, podigne šešir, kaže: “Dobar dan.” Završi se trening, kaže: “Doviđenja” i ode. S njim se ništa nije moglo. Evo, priznaću da sam ga se plašio. Kad bismo u reprezentaciji bili cimeri, od straha nisam pipao ni svoj peškir. Ali, on i Zlatko Čajkovski su mi u Nemačkoj omogućili da jedno vreme treniram sa Bajernom, pa sam prodavao fore Bekenbaueru i Gerdu Mileru. Vladica Kovačević je imao strašan udarac, bolji od mene, imao je nos za gol, sve potrebne kvalitete vodi igru. Da mene nije bilo, on bi odigrao duplo više utakmica u reprezentaciji. A Galić je bio jedan nezaustavljivi vetar. S njim sam voleo da igram. Dam mu loptu u prostor i ne brinem. Sve je znao. Da se demarkira, otvori, da pobegne, da šutne, pa i da skoči i da gol glavom. Galeta je bilo nemoguće čuvati – ređao je komplimente Šekularac.
