Još kao dečak maštao je da će Zvezda njegovim golom pobediti Partizan, a ta želja mu se ispunila već na prvom megdanu sa večitim rivalom.
Vazduh je gust, lepljiv. Majski je dan, a već letnja žega. A, nad čitavim Beogradom promiču pahulje. Nisu to one prave, koje se tope kad se ugnezde na nečijem dlanu, već one čuvene “mace” s topola koje danima promiču tamo-amo i uporno kod ljudi izazivaju kijanje i kašalj.
Retki prolaznici tog popodneva zato koračaju žurno, spuštene glave. Tek poneko zastane kraj Karađorđevog parka, omađijan igrom grupe dečaka.
Njima “mace” ne smetaju. Crvenih lica trče za krpenjačom, trudeći se da je proture između bačenih kratkih jakni i školskih torbi koje glume stative.
Tamo podalje, od Topčiderskog brda, stiže huk.
– Bucko, dodaj – viče jedan suvonjavi dečak, ali njegov drug ga ne čuje.
Zastao je, kao ukopan u prostoru i vremenu. Osluškuje daleki žamor. Pred očima mu se vrte slike igrača koji jurišaju na fudbalskom stadionu.
– Derbi – šapuće Bucko, za koga je tog dana igra završena.
Još kao mali, dok je rastao u fudbalskog kralja ulice, Šekularac je maštao da igra u Zvezdi, a kad god bi zamišljao utakmicu u kojoj će se proslaviti – to je bila samo ona protiv Partizana.
– Za mene je to bila i ostala utakmica svih utakmica. Ne postoji ništa lepše od derbija. Nervozno i u isto vreme radosno iščekivanje da u dresu voljenog kluba istrčite na megdan najvećem rivalu. Ako izgubite – nema vas nigde. Krijete se danima. Ako pobedite, ceo svet je vaš. E, to je derbi, čija čarolija uprkos mnogim promenama svih ovih godina još traje – ushićeno je iz Šekularca i u poznim godinama progovarao onaj dečak koji je nestrpljivo čekao da baš protiv Partizana pokaže šta zna.
Prvo, pa pobeda
Ta prilika pružila mu se već u debitantskoj sezoni.
– Imao sam tek 17 godina, ustalio sam se u prvom timu, kad mi je čika Ćira, trener Milovan Ćirić, rekao da ću igrati protiv Partizana. Od silne radosti, danima sam se svim mojim drugarima popeo na glavu. Svima sam pričao da ću dati gol. Valjda da bih malo sakrio tremu koja me je, kako se utakmica bližila, sve više obuzimala.
Onih 50.000 gledalaca koji su te nedelje, 11. septembra 1955. godine došli da na Stadion JNA da uživaju u 17. večitom derbiju, nisu ni slutili da će prisustvovati rađanju jednog od najvećeg fudbalera koji je ikada igrao na našim prostorima.
– Odmah smo krenuli u napad. Sećam se da je Mitić imao jednu šansu, a nešto kasnije i ja sam se našao u idealnoj prilici.
Igrao se 11. minut kad se Šekularac s nekoliko driblinga ušetao u kazneni prostor Partizana. Pred njim se nalazio još samo golman Stojanović. U tim trenucima gol je neminovan. Igraču u šansi preostaje samo da šutira jako u sam ugao ili da potraži nekog od dobro postavljenih saigrača. I sad su ruke podizali Toplak i Tasić koji su bili u idealnim pozicijama.
Ali, Šekularac je želeo efektno da završi akciju, da predribla i Partizanovog golmana i da se ušeta u gol. Iskusni Stojanović mu je, međutim, pročitao nameru i oduzeo loptu”
Ove redove je u svoju beležnicu pisao izveštač “Politike” Ljuba Vukadinović dok je publika još bila na nogama – jedni su ispustili uzdahe olakšanja, a drugi se u neverici hvatali za glavu.
Borba se sve više rasplamsavala, čas je bio bolji Partizan, čas Zvezda. U tom velikom žaru, pojedinci su i preterivali, pa su Vladica Popović na jednoj i Valok na drugoj strani nekoliko puta žešće nasrnuli na pritivničke igrače.
I onda – gol.
Igrao se 36. minut. Sad je Zvezdin centarfor Ivan Toplak pokazao izvanrednu tehniku. Driblinzima je prevario dva igrača domaćeg tima i, kad se našao u šesnaestercu, nesebično je poslužio najbližeg saigrača. Bio je to Šekularac. Mladi igrač ovoga puta nije pogrešio. Pogledao je krajičkom oka u dalji, nebranjeni ugao Stojanovićevog gola, sevnula je njegova “levica” i lopta je silovito ušla u mrežu.
Gol!
– Tog trenutka je sve stalo. Ostatka utakmice se više uopšte ne sećam. Rekli su mi da sam igrao dobro, da sam pomagao čak i u odbrani kad je Partizan navalio da izjednači. Pobedili smo sa 1:0. mojim pogotkom. Rešio sam derbi i ostvarili su mi se svi snovi. Da sam tog dana ostavio fudbal, opet bih rekao da sam uradio dovoljno.
Nije, na sreću. Šekijeva blistava karijera bila je tek na početku.
Lova do krova
– Napeta atmosfera, užurbanost u klubu, odlazak na Avalu u karantin… po mnogo čemu pamtim derbije s Partizanom. I po premjama, naravno. Mi smo tada imali mala primanja, ali kad pobedimo Partizan dobijemo za tu jednu utakmicu para koliko za celu godinu – nije krio Šeki.
Odlazak boema
Sad već sredovečni i još stariji poklonici košarke sa nostalgijom pričaju o jednom nesvakidašnjem potezu koji su izveli Peter Vilfan i Boban Petrović. Dva dobra prijatelja dogovorili su se u tajnosti da izvedu nešto o čemu je kasnije pričala cela Jugoslavija, da na utakmici polufinala plej-ofa Olimpija – Partizan jedan drugome dodaju loptu.
Autorsko pravo na ovakvu šalu, ipak, imaju Šekularac i Jovan (Zoran) Miladinović koji su to izveli – decenijama ranije.
– Uoči jednog derbija Zoki i ja smo se dogovorili da mu dodam loptu i da mi je on vrati i da to ponovimo par puta – nebrojeno puta pričao je Šeki anegdotu zbog koje su gledaoci na stadionu padali u nesvest.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
I, zaista, kad je u jednom trenutku bio ispred njega, Šekularac doda Miladinoviću loptu.
– Po dogovoru, on mi je vrati. Ja mu opet odigram u noge, on mi gurne “pas” iz prve. Publika u transu! Derbi, a mi se dodajemo kao na treningu. Posle par puta trebalo je da ćušnem loptu u aut, ali ja odjednom projurim pored Zokija i krenem ka Partizanovom golu. Miladinović me jedva stigao pred kaznenim prostorom i faulirao. Uzbuđen, još u šoku, jedva se uzdržao da me ne zadavi dok sam se ja valjao od smeha – otkriva kako je hteo da prevari druga.
Uvek je isticao da je Miladinović bio jedan od njegovih najboljih prijatelja.
– Kao igrač, bio je klasa! Igrao je halfa, a imao je tehniku kakvu nisu imale mnoge polutke. Ma, mogao je da igra sve. Da si mu rekao, stani na gol, on bi za pet utakmica bio golman reprezentacije. Bio je talentovan za sve. Zgodan dečko, veseljak, pravi šarmer. I veliki boem. Divno smo drugovali… Nikada nisam prežalio njegov prerani odlazak – s tugom se sećao Šeki prijatelja koji je posle teške bolesti preminuo u 43. godini.
