Odigrao mnogo velikih utakmica. Postao je poznat širom Jugoslavije, ali i Evrope. Njegovi potezi su se prepričavali, a varke i driblinzi postajali noćna mora odbrambenih fudbalera. Protiv Šekija, jednostavno, nije bilo taktike. A on sam nikakvu taktiku nije priznavao.
– Uvek me je vukla lopta. Želeo sam što češće da je imam kod sebe. Znam da je ponekad to bilo štetno, ali publika me je volela. Da sam se rodio trideset godina kasnije, zaradio bih mnogo više para. Ali, ne bih ni izbliza postao takav fudbaler kao što sam bio. Treneri bi me ugušili taktičkim zaduženjima. A u moje vreme progledali bi mi kroz prste. I moji najveći kritičari, a bilo ih je mnogo, bili bi oduševljeni kad bih izveo neku novu, do tada neviđenu šalu.
Na našim terenima bio je prvi koji je na jednoj utakmici izveo čuveni “oksford”.
Učio od Sivorija
– Zvezda je tih godina često gostovala u inostranstvu. Na jednoj kratkoj turneji po Italiji gledao sam Omara Sivorija. Čuveni Argentinac koji je igrao u Juventusu, a posle i za reprezentaciju Italije, izveo je tu fintu i čvrsto sam odlučio da “prodam foru” na nekom od naših stadiona. Naravno, kad god bih tako nešto zamislio, prvo bih danima, sakriven od radoznalih očiju, uporno vežbao sve dok ne bih bio potpuno siguran da će mi taj potez uspeti iz prvog pokušaja. Sledeći korak bio je da izaberem pravu utakmicu. Tako nešto je moralo da se izvede pred punim stadionom, u utakmici koja je pod budnim okom celokupne javnosti. Na moje veliko zadovoljstvo, bližio se derbi sa zagrebačkim Dinamom i kad sam pročitao u novinama da će me čuvati Šantek, osetio sam da je to pravi trenutak.
van Šantek bio je maltene Šekijev vršnjak, ali ozbiljan mladić i – odličan half koji je ostavio lep utisak u Dinamu. Sa Šekularcem je kasnije igrao i u državnom timu, pa su zajedno putovali i u Australiju.
– Kad god bih se nameračio da nekog “namagarčim”, gledao sam da to bude u prvih petnaestak minuta utakmice. To bi mi davalo krila, dok bi se mom neposrednom čuvaru odsekle noge. Onda bih radio šta sam hteo. I sve se namestilo kako sam priželjkivao. Primio sam loptu Šanteku okrenut licem, taman da sebi dam malu foru. On je očekivao dribling u levu stranu, a ja sam krenuo pravo na njega, preskočio loptu, podigao je i petom prebacio preko svojih leđa prolazeći pored Šanteka. Ljudi su pričali da je dobrih desetak sekundi stajao otvorenih usta, gledajući levo-desno gde je lopta, a ja sam već odmicao prema golu.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Veliko priznanje
Sutradan, naravno, nikoga nije zanimao rezultat. Svi su prepričavali samo ovu majstoriju. A onda bi došla nova utakmica i neka nova Šekijeva bravura.
– Bio je neki bek beogradskog Radničkog Ristić koji je pričao po gradu da i nisam neki igrač. A ja sam protiv “majstora s Dunava” zaista igrao slabo. Jednostavno, nisam imao svoj dan. Posle nekog vremena opet smo igrali s Radničkim u Kupu i ja rešim da tom Ristiću očitam lekciju. Svašta sam mu radio. Proturao kroz noge, driblao, bacao u prašinu, nekoliko puta je odleteo u prazno. Posle utakmice mu, onako snuždenom, kažem: “Vidi, Rile, ovo ti je za nauk. Nikad ne smeš da potcenjuješ majstore.” Ćutao je i progutao knedlu.
Onda je u Beograd stigao slavni Botafogo i – Šekijeva zvezda je zasijala visoko nad fudbalskog Evropom. Jer jedno je kad driblaš nekog Ristića, a sasvim nešto drugo kad nadigrate takve velemajstore kao što su Didi, Nilton Santos, Zagalo i Garinča. Susret je završen nerešeno 2:2, a posle utakmice prišao mi je sjajni Garinča i prijateljski zagrlio. To mi je značilo više od bilo kod drugog priznanja.
Zaljubljiv
Vladica Popović, Šekijev dugogodišnji saigrač i prijatelj, govorio je da Šeki bez trikova nije mogao da živi.
– Za njega je fudbal bio zabava, iako je od toga živeo. Mi pobedimo, a on nesrećan jer nikome nije proturio loptu kroz noge. Ili, mi svi pokunjeni zbog poraza, a on blista: “Da li ste videli kako sam dodao petom!” A bio je i zaljubljive prirode. Ako bi ga spopali ljubavni jadi, bio bi toliko potišten da je pomišljao da batali fudbal.
Ovo je drug Krcun
Na Šekijeve minijature, sve češće, nisu ostajali imuni ni moćni političari.
– Jednom su me zvali u klupske prostorije da me predstave nekom čoveku. Uđem u prostoriju, vidim krug oko visokog, koščatog čoveka. Svi ga gledaju sa poštovanjem, ali i strahom. On me ugleda i sa osmehom mi se obrati: “U Zvezdi igraju samo najbolji. Uvek se trudi da budeš takav.” Zahvalio sam se i onda krišom upitao jednog člana uprave ko je čovek s kojim sam razgovarao. “To je drug Krcun”, iznenadi se moj sagovornik. Slobodan Penezić, narodni heroj, šef Ozne, prvi čovek policije, pa predsednik Vlade Srbije. Bio je veliki “zvezdaš”, baš kao i Draža Marković. Kad god bi neko od njih dvojice dolazio u klub, nastajala bi velika pometnja. Sve je moralo da bude cakum-pakum.
Nama igračima su savetovali da se samo smeškamo i da kratko odgovaramo na pitanja. Plašili su se, ako se raspričamo, da bismo mogli da lupimo nešto što bi partijski drugovi pogrešno shvatili. O Krcunu se svašta pričalo. Ne znam šta je od toga tačno, ja samo znam da je odigrao veliku ulogu u izgradnji novog Zvezdinog stadiona. Uložio je svoj autoritet i položaj da izgradnja ide brže i efikasnije. A novac smo skupljali sami. Prodavali smo čuvene Zvezdine “ciglice” navijačima, pa se može reći da je stadion najvećim delom podignut od priloga samih zvezdaša. Svima nam je bilo dojadilo da važne utakmice moramo da igramo na Stadionu JNA – u ispovesti kolegi Jovi Vukoviću ispričao je Šekularac.
