U prvim danima po osnivanju Crvena zvezda svoju veliku popularnost duguje fudbalerima koji su bili dobro poznati beogradskoj publici. Sedam meseci starija od večitog rivala Partizana, Zvezda je jednostavno pokupila sve najbolje igrače u tom trenutku, one koji su i pre i za vreme rata igrali za tadašnja dva najbolja kluba – BSK i Jugoslaviju.
– Bilo je to kao da je selektirana reprezentacija Beograda. Gledaoci su hrlili na naše utakmice da vide svoje stare ljubimce – golmane Lobrića i Mrkušića, Rajka Mitića i Stankovića. Đajića i Jezerkića, Kostu Tomaševića, Tošu Živanovića i Baneta Vukosavljevića – pričao nam je jednom prilikom prvi sekretar Zvezde Ljubiša Sekulić, koji je kasnije napravio sjajnu karijeru i u Ujedinjenim nacijama.
Tajna ogromne popularnosti Zvezde već u prvim godinama, dakle, leži u činjenici da je publika doživela kao nešto svoje, poznato i blisko, za razliku od Partizana koji je iako daleko uspešniji u to vreme, igrački kadar popunio igračima dovedenim uglavnom iz Hrvatske.
Za publiku – stranci
Iz Zagreba su, najčešće urgencijama vojnih vlasti, dovedeni Meho Brozović, golmani Franjo Glazer i Franjo Šoštarić, Bruno Belin, Florijan Matekalo, kao i trojica igrača koji će u Partizanu izrasti u legende jugoslovenskog fudbala – Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski i, nešto kasnije, Branko Zebec.
Kod beogradske publike, dakle, tih prvih godina ožiljci od rata su još bili sveži, a igrači dovedeni vozom ili vojnim džipom – strani.
Stanovi u Domu vojske, fiktivna zanimanja, redovne plate, uniforme i činovi, sledovanja u hrani, odeći, drvima za zimu, pa i novcu za igrače Partizana… stigli su nešto kasnije i samo stvorili dodatni otpor kod publike, koja je ipak znala da poštuje veliko majstorstvo pomenutih asova, pogotovo kad su igrali za reprezentaciju.
Prve uspehe u klupskoj istoriji Zvezda je ostvarila u Kupu Jugoslavije, koji je osvojila tri puta zaredom, kad su Ljubiša Broćić i Svetozar – Kika Popovič stvorili čuveni “magični četvorougao”. Osnovu tima činile su četiri tačke “kvadrata” – Rajko Mitić, Bela Palfi, Predrag Đajić i Josip Takač.
Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala
Doneo titule
Godinama kasnije, što se poklopilo s ulaskom Šekularca u tim, trener Milovan Ćirić i “tehniko” Aca Obradović uticali su da se potpuno odustane od dotadašnjeg, ustaljenog “dabl ve” sistema igre. Sa Borom Kostićem, Lazarom Tasićem, Jovom Cokićem, Ivanom Toplakom, Antonom Rudinskim, Novakom – Krcom Tomićem, Ljubišom Spajićem, Vladicom Popovićem, naravno sa veteranima Stankovićem i Mitićem, kao i sa Šekularcem kao glavnim pokretačem svih akcija, ovaj tim je promovisao igru koja je postala poznata kao Zvezdin vihor – brza, poletna, napadačka, koja je osvajala publiku gde god da se pojavila.
– Neću da zvučim neskromno, ali dao sam veliki doprinos najuspešnijem periodu kluba u dotadašnjoj istoriji – ponosno je pričao Šekularac. – Tih godina osvojili smo čak četiri titule prvaka i dva pehara “Maršala Tita” i definitivno postali uspešniji od Partizana, splitskog Hajduka i zagrebačkog Dinama.
U prvoj šampionskoj sezoni Šekularac je postigao čak sedam golova.
Tako efikasan neće biti više nikad u karijeri.
‘
Široke ruke
Koliko mu novac nije značio, pokazuje i to da je znao celu zaradu da potroši za samo par dana na provod. Često je častio drugove, koji bi mu javili da dolaze na stadion da navijaju za njega, ali da posle – vodi na ručak.
– Laza Tasić i Jova Cokić su mi govorili: “Dečko, ne znaš s parama. Daj nam polovinu svake premije, da ti je čuvamo za crne dane.” Ja sam se smejao i odmahivao rukom. Kamo sreće da sam ih poslušao.
Neka vam igra Bogosav!
Postavši igrač Crvene zvezde pod ugovorom, Šekularac je dobio i prvu privilegiju – pravo na besplatne obroke.
– U to vreme, hranili smo se u kafani “Dva ribara”. Obično bismo svratili tamo na ručak, na putu kući posle treninga. Stariji i oženjeni, češće su žurili svojim porodicama. Ali, mi mlađi smo rado odlazili zajedno. Značilo nam je i da budemo viđeni – sećao se Šeki prvih dana u najjačem timu.
Fudbaleri još nisu imali redovne plate, dobijali su samo premije koje su zavisile od uspeha na terenu. U prvom rangu bili su reprezentativci, dakle najstandardniji.
– Za takav status se trebalo izboriti. Što je najvažnije, među nama nije bilo nikakve ljubomore. Tačno se znalo ko koliko vredi i ko je za neki uspeh bio najzaslužniji. O tome se u klubu strogo vodilo računa.
Ipak, dobro je zapamtio da je kao zvezda u usponu imao velikih trzavica s prvim parama koje je dobio od kluba.
– Došao sam i ja na red da dobijem prvu premiju. Sav ponosan, odem na blagajnu, a tamo mi kažu da su novac poslali mome tati. Toliko sam se naljutio da sutradan nisam došao na trening. Ni prekosutra. U Zvezdi zabrinuti, ne znaju šta se dešava. Dođe delegacija kod mene kući, a ja im odbrusim: “Dali ste pare Bogosavu, pa ga sad vodite da vam on igra.”
Nesporazum je brzo izglađen. Šekiju, međutim, nije bilo do para već do principa. Novac mu je već tada – klizio kroz ruke.
