Voleli su ga i grdili, dizali u nebesa i rušili u prašinu, za jedne je bio simbol onoga što je dobro, za druge onoga što ne valja, ali i pored svih njegovih mana i nestašluka to famozno Šeki uvek se izgovaralo sa – uzdahom
Slava dolazi samo onima koji o njoj sanjaju. Ne zna se da li je nekadašnji “užasni dečko” snevao baš takav glamur koji je polovinom pršlog veka isijavao iz njegove pojave, ali da je u svakom pogledu bio neodoljiv – niko ne može poreći.
Fudbaler po krvi, umetnik po duši. Nikada se nije mirio s neprikosnovenim zakonima života. Niti je ikada mogao da obuzda unutrašnje nemire. Možda stoga i nije ostvario ono što je mogao, ali u suprotnom ne bi bio to što jeste.
Jer, Dragoslav Šekularac je bio samo jedan. Na čudesan način je ukrasio naš i svetski fudbal. Njegova sudbina je na trenutke bila i blistava, a često nimalo vedra.
Bio je čuven kod nas, poznat i priznat u svetu. Junak jednog doba. Za Srbiju i bivšu Jugoslaviju, igrač decenije. Za Evropu, jedan od velikana koji nikada nije postao najveći.
Voleli su ga i grdili. Dizali u nebesa i rušili u prašinu. Za jedne je bio simbol onoga što je dobro, za druge onoga što ne valja. Za njim su ostale blistave uspomene i nenadmašne igre, ali i postupci koji su na sva ta dostignuća bacali tamnu senku.
Bilo je dovoljno reći – Šeki.
To ime okupljalo je mase, ispunjavalo gledališta, izazivalo oduševljenje.
To niko neće moći
‘
Ovako je u knjizi “Zvezdini velikani” o “kralju driblinga” pisao Slobodan Momčilović, nekadašnji novinar i urednik u “Borbi” “Politici ekspres”, “Tempu”, “Sportskom žurnalu”…
Velikog sportskog novinara Moču smrt je pretekla pre nego što je njegova poslednja knjiga ugledala svetlost dana, ali bio bi srećan da je mogao da vidi da je Šekularac tokom promocije, zadovoljan, zatvorenih očiju, slušao sledeće redove:
– Šeki se godinama, i onda i sada, izgovaralo – sa uzdahom.
To je uzdah za onim što je minulo, što pripada prošlosti i što se nikada neće vratiti.
Uzdah za starim, dobrim fudbalskim vremenima. Jer, onako kako je on igrao, to više niko neće moći…”
Slovom o Šekiju Moča je stao u kolonu onih koji su o njemu već ispisali brojne tekstove. Još od vremena Ljube Vukadinovića, Stojana Protića, Miroslava Radojičića… o najvećem junaku jednog doba izjasnili su se mnogi, učeći mlađe kolege da “Šeki ne može da igra loše” već je protivnik tog dana bio orniji i srećniji.
Čovek iz naroda
Fudbal je najpopularnija igra na svetu zato što je u suštini veoma jednostavna. Pravila razumeju i neobrazovani i akademici. Vole ga i siromasi i milijarderi. Podjednako uzbuđenje zbog postignutog gola ili neiskorišćenog penala izaziva i kod osnovaca i staraca, za njim luduju i šiparice i starice. To je jedini iz brojne porodice sportova među svim ostalima u kojem David može da pobedi Golijata i koji i onome koji je krenuo iz blata omogućava da stigne do bogatstva. A ako se povremeno vrati u to isto blato – puk će ga još više voleti…
To je možda i najveći razlog zašto je narod svuda voleo Dragoslava Šekularca. I u Srbiji, i širom Jugoslavije, u Nemačkoj, Kolumbiji, Francuskoj ili Americi, običan čovek je svuda isti. Diviće se lucidnosti fudbalskog majstora, ali će ga još više obožavati zato što je uvek bio – jedan od njih. Srednjeg, više niskog rasta, krivonog, kapriciozan, a duhovita poštenjačina, večni mangup i zabavljač, igrač koji bi mogao da bude savršen da nema hiljadu i jednu ljudsku manu, Šeki je svakom fudbalskom navijaču ličio na nekog starog poznanika, veselog strica ili starijeg brata iz detinjstva, koji mu je onako obešenjački, ulepšao svaki rođendan na koji je došao.
Mitić i Bobek su bili poštovani, Stanković je bio strog i nedodirljiv, Zebec gospodin od glave do pete, Beara nekako dalek u panterskim skokovima…
A Šeki je bio – mali čovek iz naroda koji je upadao u radne zgode i nezgode iz kojih se nekako izvlačio zahvaljujući dovitljivosti i majstorstvu.
“Nestaško iz Beograda”
U Leksikonu slavnih igrača, uz imena Pelea, Puškaša, Di Stefana, Ademira… zabeleženo je i ime Dragoslava Šekularca, a “L’Ekipov” godišnjak iz 1962. veliki tekst posvetio je “nestašku iz Beograda”. Tu piše: “On ima sav talenat. Njegov dribling tako je suptilan da ga možda nema niko osim Kope. Njegova vijuganja terenom tako su živa, zadivljujuća.”
Rođen je 8. novembra 1937. godine u Štipu (Makedonija), a preminuo 5. januara 2019. u Beogradu. Sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju, pokraj mnogih velikana koji su zadužili srpski narod.
Ponikao je u Crvenoj zvezdi za koju je odigrao 375 utakmica, postigao 119 golova i osvojio pet titula prvaka države i jedan pehar Kupa Jugoslavije. Poneo je laskavi epitet druge Zvezdine zvezde, iz voljenog kluba je odlazio i u njega se vraćao, i kao i igrač i kao trener koji je ponovo osvojio duplu krunu i udario temelj najčuvenijoj generaciji koja se u Bariju okitila titulom prvaka Evrope. Za reprezentaciju je odigrao 41 utakmicu, postigao šest golova, bio učesnik dva Svetska prvenstva i osvajač srebrne olimpijske medalje.
Ostavio je trag i u Minhenu, Karlsrueu, Bogoti, Sent Luisu, Kanadi, OFK Beogradu… Odigrao bi mnogo više utakmica i osvojio daleko više trofeja i nagrada da je mogao da umiri nestalni duh koji ga je terao u društvo, boemski život i nosio iz jedne u drugu kaznu koje su mu skratile karijeru.
Fudbalu je dao mnogo, a to je bilo samo pola njegovog talenta. Da je bilo drugačije, što će se videti i u ovoj našoj seriji, to onda ne bi bio – Šeki.
