Nedavni udes mlade televizijske voditeljke u centar pažnje javnosti stavio je rekonstruktivne hirurge. Kakva sve čudesa ovi lekari preciznog reza i mirnih ruku mogu da naprave?
Da li vremenom naviknu na pacijente odsečenih udova i prelaze li i najsloženiji operativni zahvati u rutinu, nastojali smo da saznamo u razgovoru sa dr Nikolom Ostojićem, specijalistom plastične i rekonstruktivne hirurgije, članom Predsedništva sekcije za hirurgiju šake Srpskog lekarskog društva.
Da li ste vi estetski, rekonstruktivni ili mikrohirurg?
– Sve to. Rekonstruktivna hirurgija je široko područje jer se ona bavi rekonstrukcijom svih delova tela, od glave do pete. Mikrohirurgijom se bavi manji broj kolega, ali svi smo mi u obavezi da završimo osnovni kurs. Za nju se odlučuju ljudi koji to vole, koji imaju talenta da se time bave jer su intervencije izuzetno zahtevne i u manuelnom i u mentalnom smislu. To su operacije koje traju 10 ili 12 sati. Ko ovlada tom tehnikom, može mnogo da učini, recimo, i to da već odsečen ekstremitet vrati u funkciju.
Za nas laike to je fascinantno, za pacijente to je spas, a opet za nekog vaša profesija može da deluje kao da ste sebe proglasili bogovima. Šta ste vi i vaše kolege – doktori Frankenštajni ili Prometeji?
– Frankenštajn je doktor koji sastavlja čoveka od delova različitih ljudi. Mi koristimo delove tela koji su manje potrebni organizmu i transferiramo na druge delove koji mogu da posluže većoj svrsi. Recimo, kada uzimamo mišić s leđa i telo ne oseti nedostatak tog mišića, ali tim delom pokrijemo defekt potkolenice i tako izbegnemo njenu amputaciju i to je sjajno. Ili, rekonstruišete deo usne duplje pomoću dela noge. Pacijent je u početku, sav zbunjen, pita: “Doktore, šta mi je ovo u ustima?”, a ja odgovaram: “Deo vaše natkolenice.”
Taj zahvat s rekonstrukcijom usne duplje je prošle godine prvi put urađen u Srbiji?
– Da. Taj pacijent je imao tumor u predelu usta, usne duplje i jezika, a mi smo od dela njegove potkolenice, nakon uklanjanja tumora, rekonstruisali zaostali defekt i na taj način pacijentu omogućili da jede, pije, govori, odnosno da normalno funkcioniše.
Očigledno je da ste ponosni na ovaj zahvat, ali da li je bilo slučajeva kada rezultat nije bio očekivan?
– Dešava se da je rezultat bolji, ali i da je slabiji od očekivanog. Zavisi i od motivisanosti pacijenta. Recimo, kod operacija na šaci, koja isto spada u domen mikrohirurgije, vrlo je bitna fizikalna terapija koja nekada traje i godinu dana.
Koja vam je rekonstrukcija bila najzahtevnija?
– Pomenuta rekonstrukcija usne duplje. Kod nas se do tada ona nije radila, a ja sam prisustvovao samo jednom toj operaciji dok sam bio na usavršavanju u Sloveniji zbog novog načina rekonstrukcije dojke. Ona se radi bez implantanta tako što se uzme tkivo sa stomaka i što se u predelu grudnog koša amostoroziraju krvni sudovi. Ona još nije zaživela kod nas jer je malo mikrohirurga, ali radimo na tome.
Gde je srpska rekonstruktivna hirurgija danas u svetu?
– Ona je poštovana i u međunarodnim okvirima. Znate zašto? Klasična rekonstruktivna hirurgija je ratna hirurgija, a mi u tome imamo mnogo iskustva. Moje starije kolege, koje su imale nesreću da rade u vreme kad su bila ratna dešavanja, bavile su teškim povredama ekstremiteta od nagaznih mina, od prostrelnih rana i to su radili fenomenalno. Oni su spasli stotine hiljada ekstremiteta koji bi ranije bili amputirani. Često kažem da sam pio vodu sa izvora. Tu mislim, pre svih, na profesore Marijana Novakovića i Jeftu Kozarskog.
I po estetskoj hirurgiji smo poznati, zar ne?
– Prepoznati smo po njoj iako je ona nekih pet do šest procenata naše hirugije. Ali smo poznati zato što je odnos onoga što dobijete i onoga koliko to košta sjajan. Uvek je bio stav da onaj ko vlada rekonstruktivnom lako ulazi u estetsku hirigiju. Obrnuto je znatno teže.
Radite i jedne i druge operacije, da li je bilo pacijenata s estetskim zahtevima koje ste morali da odbijete?
– Citirao bih moje profesore: “Ne biraju samo pacijenti, već biramo i mi njih.” Nekada odbijete iz objektivnih razloga jer nemate dovoljno tkiva, a nekada zato što zahtev izlazi iz okvira simetrije i estetike. Rano sam naučio – izbegavati pacijente s fotografijama. Neko ko ima široko okruglo lice hoće prćasti nosić jer on sjajno izgleda na Nikol Kidman, ali kada ga stavite na njegovo lice to će biti daleko od lepog.
Da li zbog stresa mnogi hirurzi završe u alkoholu?
– Mislim da je to više legenda, ništa taj procenat nije veći nego u drugim profesijama. Bar moja generacija se više okreće zdravom životu, sportu. Niko ne može da se navikne na bol i nesreću. To vam je kao drvo, svaki dan primite udarac sekirom i drvo neće vremenom ojačati. Nema rutine u operacionoj sali.
Srpsko zdravstvo u velikom broju napuštaju lekari i medicinske sestre. Kako to da se i vi niste uhvatili za kartu u jednom pravcu?
– Kažu ako ne znaš gde ti je mesto i koliko vrediš idi na Zapad i vrlo brzo ćeš saznati. Bio sam u Sloveniji i u više navrata u Švajcarskoj. Išao sam kao specijalizant, pa kao specijalista u Italiju na usavršavanje. I ustanovio sam da smo dobri. Nije stvar samo u novcu. Ne znači da možda neću završiti u inostranstvu, ali meni je kvalitet života ipak bolji ovde, a mislim i da imam neki dug prema mojoj ustanovi i prema ljudima u zajednici. Nije problem otići, problem je ostati. I nešto mora hitno sistemski da se promeni jer mnoge moje kolege su otišle ili su u procesu odlaska ili pričaju o tome.
Od šest po podne do pet ujutru
Bili ste u hirurškoj sali i 15 sati. Kako čovek to izdrži?
– Pre dvadesetak dana sam operisao od šest po podne do pet ujutru. Ne osetite kako vreme prolazi. Hirurgija je timski posao. Svi rade svoj deo intervencije. Ako ste operator, vi morate da radite celu operaciju, ali imate asistenta koji može da vas odmeni u jednom segmentu operacije, kada možete da odete da popijete vodu, doručukujete. Postoji i period kad se menja položaj pacijenta i to je takođe vreme za predah.
