U rodnom Sarajevu završio je gimnaziju, studirao orijentalistiku na Filozofskom fakultetu, osnivač je pravca Novi primitivizam. Sve to je Nenad Janković, poznatiji kao Dr Nele Karajlić.
Na koncertu u Rijeci, davne 1984. godine, kao pevač kultnog Zabranjenog pušenja uzviknuo je: “Crko nam maršal ha, ha, ha… Mislim na pojačalo”, a ta je rečenica umalo presudila jugoslavenskom roku. Kasnije se pročulo da je reč o internoj fori koju su momci iz benda i ranije koristili. Pevao je u No smoking orkestru, u čijim redovima je gitaru svirao Emir Kusturica.
Bio je koautor i glavni protagonista “Top-liste nadrealista”, televizijskog serijala s početka osamdesetih, čija popularnost i aktuelnost ne jenjavaju. Za knjigu “Solunska 28” dobio je nagradu “Momo Kapor”. Oženjen je i otac dvoje dece.
Kiseli kupus u soliteru
– Ako je neka generacija imala srećno detinjstvo u punom smislu te reči, to je bila moja. Odrasli smo u Titovo doba, kada je cela Jugoslavija bila veliko obdanište, a drug Tito njen vaspitač. Niko se ništa tu nije pitao osim njega, a mi smo živeli u iluziji da će taj raj trajati večno. Odrastao sam na Koševu, novoizgrađenom delu Sarajeva kojeg sam podrobno opisao u svojoj knjizi “Fajront u Sarajevu”. Ako Koševo zamislimo kao krug, sa čije zapadne strane stoje stadion i trošne barake u kojima je privilegiju da stanuje imala samo sirotinja, u njegovom radijusu stajala su četiri ponosna nebodera u kojima su stanove dobijala vojna lica, mladi i ambiciozni oficiri JNA, skloni roštilju i alkoholu, i njihove porodice iz čijih se gnezda izvijaju mali ptići, koji će kasnije postati orlovi naše armije.
– Jutro u takvom soliteru izgledalo je kao i jutro u kasarni. Stubišta su odzvanjala od vojničkih čizmi i cipela, njihovim zidovima odjekivali su svi mogući naglasci, od kajkavskog i slovenačkog, do vranjskog i makedonskog, a parkiralište između solitera na kojima je bio parkiran tek poneki automobil pretvaralo se u sivomaslinastu boju kao retka šuma s kasne jeseni. Teško se mogla naći i jedna porodica koja nije imala sve vrste pešadijskog naoružanja, aktiviranog uglavnom za proslave velikih sportskih pobeda, kace za kiseli kupus naslonjene na ogradu balkona, hlađenog maglovitim sarajevskim zimama, i zastavu partizana.
– Roditelji su mi pripadali srednjoj klasi. Oboje su bili fakultetski obrazovani. Moj otac bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. U mojoj porodici ona floskula da um caruje bila je dominantna. Kuća je bila puna knjiga. Prve knjige koje sam listao bile su enciklopedije. Fascinirale su me fotografije i gustina teksta koja je u njima dominirala. Knjiga je, pokazuje se, jedini medij koji će opstati u ovoj opštoj digitalizaciji. Školovanje mi je prošlo u vedroj i veseloj atmosferi, naročito gimnazijski period kojeg pamtim kao jedan od najlepših delova života. Moja generacija rasuta je po svetu, uhvatili su je ratovi, ali se svako od nas snašao na svoj način. Neko je doktor u Americi, advokat u Australiji, IT stručnjak u Kanadi. Nismo mi imali neke specijalno dobre profesore. Oni su samo bili odgovorni i voleli su svoj posao. Bez sumnje, sistem školovanja bio je dobar.
Tajanstveni nemir
– Nije svet zalud rušio Jugoslaviju. Velike i snažne zemlje dobile su stručnjake budzašto. Svirka je krenula u gimnaziji. Živeli smo u gradu u kojem je rok muzika bila neka vrsta religije, a njeni izvođači što sveštenici, što mali bogovi. Jedna decenija bila je potrebna da se svi zarazimo, kao dete kad dobije krzamak (male boginje) i da nam više ništa drugo ne bude važno. Kupovale su se ploče, presnimavale kasete, hvatale su se retke radio stanice, čitao se džuboks… Infekcija se širila kao kuga u Londonu. Oformljavale su se grupe, pravili planovi, tražili se bubnjari, gitaristi, basisti. Sedelo se noćima ispred kafana i samoposluga, nije se imalo para, pravile su se pesme, pisale reči, učili akordi, vežbale skale.
– Noćima su trajale strastvene diskusije o tome ko su bolji, Stounsi ili Bitlsi, da li je Džimi Pejdž gitarista koji najviše prlja u roku, je li Karl Palmer brži na virblu od Džindžer Bejkera, koliku Flojdovi realno imaju opremu, zašto je Blekmur svirao minut i po triler pred engleskom kraljicom i da li Brajan Mej svira na voksu zato što mu to pojačalo najviše odgovara ili zato sto mu to voksovci plaćaju. Mene te priče nisu toliko interesovale. Više me je zanimalo da li su Hendriks, Morison i Dženis zaista umrli ili ih je neko ubio. Više me je interesovalo koja je to ideja bila da se toliki svet okupi na Vudstoku nego ko je tamo svirao.
– Celu moju generaciju zahvatio je neki tajanstveni nemir, ništa nam više nije bilo važno, morali smo hitno da učinimo nešto, da napravimo grupu, da sviramo rok. Zabranjeno pušenje imalo je vrtoglavu karijeru. Nije prošlo mnogo i mi smo već bili u vrhu jugoslovenskog roka. Istina, mnogo se stvari u međuvremenu izdešavalo, ali su mnoge pesme iz tog perioda ostale popularne i danas. To znači da je ta negdašnja popularnost imala smisla. To je bilo neko posebno vreme, puno nadahnuća. Mi te osamdesete pamtimo kao nešto dobro i kvalitetno i pored toga što su te godine uglavnom protekle u raznim krizama. Prvo je bila ekonomska kriza, zatim društvena, pa politička i na kraju je sve to kulminiralo u ratnom vihoru. Pitanje je zašto onda to vreme pamtimo po dobrome.
Humor kao zbilja
– Moj je odgovor da je to zato što je taj period bio vrhunac jugoslovenske popularne kulture. Najbolji filmovi i najbolja muzika pravljeni su u to vreme i dan-danas se to isto gleda i sluša. I Zabranjeno pušenje je bilo deo toga. Moj koncert na Tašmajdanu pre nekoliko meseci dokaz je toga. Pesme pevaju i oni koji su živeli u to vreme, ali i oni rođeni mnogo posle toga. To je znak kvaliteta, ali i najveća nagrada za rad. Rat nas je sve izbacio iz koloseka. Moja generacija je bila ta koja nije bila ni dovoljno mlada ni previše stara za takav jedan životni rez. Snalazio se kako je ko umeo i kako je ko mogao. Imao sam sreću da sam bio poznat u celoj Jugoslaviji, pa mi prelazak u Beograd i snalaženje u novim okolnostima nije predstavljao neki veliki problem.
– Razmišljao sam i da odem daleko odavde, ali nisam tako odlučio. Počeo sam da radim ono što najbolje znam, da pišem pesme i snimam serije na televiziji. Tada su nastala “Složna braća”. Seriju smo snimali u vreme dok je još rat trajao. Mi smo pravili humor na temu postratne Jugoslavije u vreme kada se još vojevalo. I to je bila neka vrsta predskazanja. Niko tada nije verovao u ono što smo mi radili. Danas kad pogledate “Složnu braću”, videćete da su odnosi među narodima manje-više isti kao i onda kada smo mi to snimali.
– Sarajevo se promenilo utoliko što je iz tog grada otišlo nebrojeno ljudi, bez obzira na veru i nacionalnu pripadnost. Istorijski zadatak bio je pretežak da bi grad, u kome su živele četiri monoteističke religije zajedno, mogao da izdrži teret koji mu se stavio na leđa. Danas je krvna slika Sarajeva potpuno drugačija. Više nije isto kao što je bilo. Što se Beograda, tiče on je navikao da prima ljude koji se u njega dosele s namerom da iz njega nikada ne izađu. Ja sam došao u onoj stravičnoj navali izbeglica s početka rata i već sam toliko dugo u njemu da mi se čini kao da sam ovde rođen. Još koju godinu i broj godina koji sam proveo u Beogradu izjednačiće se sa brojem godina koje sam proveo u Sarajevu. Zlonamernici bi rekli da je Beograd uvek bio palanka. Ali, dobronamerni bi ga nazivali metropolom. I jedni i drugi bili su u pravu. Beograd je bio palanka u ruhu metropole, ali i metropola u odelu palanke.
Oaza na Kosmaju
– Film je mnogo ozbiljna umetnost, najkompleksnija po pitanju načina i koštanja izrade. Muzika je samo jedan segment koji tu umetnost čini veličanstvenom. Mnogo mi je u životu značila saradnja sa Emirom Kusturicom. Radili smo zajedno nekoliko projekata i to ne samo filmove i muziku već i jednu predstavu. Meni je opera “Dom za vešanje” u pariskoj Bastilji najdraža od svega što sam radio. To je bila neka vrsta diverzije koju smo napravili u ovoj eminentnoj operskoj kući. Sama predstava bila je vrhunac mog umetničkog delovanja, a činjenica da su svih 15 predstava bile rasprodate govori o tome kako nas je pariska publika prihvatila. Pečenje rakije je moja pasija. To me u potpunosti pročišćava. Osećam to kao neki vid druženja s prirodom. Kao što lovci vole da love, a ribolovci da pecaju, tako ja skupljam opalo voće, stavljam u kacu i pečem rakiju kada za to dođe vreme.
– Volim rukama da vadim koštice iz voća, da gledam kako se kljuk podiže tokom fermentacije, da osetim miris voćke koja se širi po voćnjaku kada sazri. Najlepše je, naravno, druženje, tokom pečenja. Okupi se društvo, radi se zajedno, greje nas što vatra, što drugarstvo. Ljudi pogrešno misle da je pečenje rakije isto što i pijenje rakije, pa zamišljaju to kao neki skup pijanaca koji svi uglavnom završe valjajući se po zemlji. Ne znaju oni da je to rudarski posao, težak i zahtevan, da ukoliko želiš da ispečeš rakiju valjano moraš da budeš spreman i zapet kao da si na brodu. Pečem uglavnom ono voće koje rodi na mome placu. To su kruške, kajsije i naravno šljive koje ovde na Kosmaju imaju poseban kvalitet.
– Sećam se, kao dete, kad stigne leto, pola mojih drugova odlazi kod bake u selo. Zavideo sam im. Moja baka je stanovala u centru Sarajeva. Kad smo preselili u Beograd, moja supruga i ja smo shvatili značaj sela u Srbiji. Selo je to koje je Srbina održalo i da se ne bi sela srpska loza bi se odavno ugasila. Čim smo malo stali na noge, odlučili smo da kupimo kuću negde na nekoj uzvišici. Mi smo s planine, nama ravnica ne odgovara. Najbliža uzvišica bila nam je Kosmaj. Tu, na samo sat vremena vožnje. Uzeli smo kuću u selu koje je čuveno po Bati Živojinoviću. Selo Koraćica. Odmah smo se osetili kao da smo kod kuće. Srpski seljak je poseban soj ljudskog roda. Ima svoje mane, tajne, nastranosti, ali je u suštini ipak dobričina. Sa selom ide i priroda. Ona je na Kosmaju posebna. Mene priroda odmara, čisti mi dušu. Ja je volim u svim njenim oblicima. I vrhove Alpa, i afričku savanu, i grčko more, i vojvođansku ravnicu i brda Toskane, ali je Kosmaj nešto posebno. Ima miris koji opija.
Kviz uliva samopouzdanje
– Počeo sam da radim kviz “Ja volim Srbiju” upravo zbog toga što nas taj kviz podseća kroz šta smo kao narod sve prošli da bismo stigli dovde, a malo bi koji narod ostao na nogama posle ovoliko nevolja. Taj kviz nam diže dostojanstvo, uliva samopouzdanje. Ovo je meni već treća sezona, a pitanja se ne ponavljaju. Neki narodi ne bi imali pitanja ni za dve epizode, a kamoli za više sezona. Onda je i logično da nešto od istorije i kulture pokušavaju da posude od nas. Raditi sa Okijem i Draganom zaista je veliko zadovoljstvo. Imam osećaj kao da smo deo jedne velike porodice, kao da smo zajedno stotinama godina. Okac je mlađi od mene, brži i vispreniji.
Sujetni vozači upropastili državu
– Ukoliko je neko ko tvrdi da se nekada živelo bolje nego sada jugonostalgičar, ja spadam među te. Mislim da je Jugoslavija bila jedna velika ideja koja jednostavno nije izdržala protok vremena, ali nije automobil koji se skrši loš, već je loš vozač koji ga je vozio. Mi nismo imali dobre vozače. Bili su uglavnom oni koji su samoljubljivi, sujetni, osioni. Naravno, Jugoslaviji nije pogodovala ni međunarodna klima. U oba slučaja kada se raspadala ona nije imala oslonac koji bi je podržao, kao što su oslonac imale zemlje koje su se od Jugoslavije devedesetih odvojile.
Danima bi se mogle nabrajati mane te zemlje. Ja bih bio jedan koji bi za svaku od tih mana nalazio i razlog i uzrok, ali i posledicu. Od društvenog uređenja, međunacionalnih odnosa, ekonomske pogrešne politike do svega onoga što je dovelo do krvavog raspada. Ali, jednu stvar koju je Jugoslavija imala a nijedna od novih zemalja nema je kultura. Broj dobrih filmova, ploča, pesama, knjiga, slika, je toliki da će proteći još mnogo vode Dunavom i Savom da bi se taj nivo mogao doseći. Pa, 1981, u trci za Zlatnu arenu u Puli, bila su tri filma “Samo jednom se ljubi”, “Sjećaš li se Doli Bel” i “Ko to tamo peva!” U samo jednoj jedinoj godini! Pa hajde pa ne budi jugonostalgičar!
Rasprodato u Jerusalimu
– Pre “Solunske” napisao sam “Fajront u Sarajevu”, ali to nije klasična beletristika, već neka vrsta romansirane autobiografije. “Fajront u Sarajevu” je nešto što sam osećao kao obavezu mlađim generacijama. Sećam se, ulazili smo u Jerusalim. Imali smo koncert u tom čudesnom gradu. Naš domaćin nas je tada obavestio da su sve karte rasprodate i tada sam se prvi put zapitao ko smo mi i odakle dolazimo, pa možemo ovako ladno da sviramo u Jerusalimu i to još pred rasprodatom dvoranom. Tada sam odlučio da napišem knjigu o tome. Naravno, prošlo je par godina dok tu ideju nisam i realizovao.
Trilogija o ranjenom gradu
– Prvi deo trilogije o Solunskoj ulici govori o nastanku kuće na Dorćolu, o tome kako se ta kuća dizala kako je i porodica Janković, koja je u nju doselila, rasla. Knjiga je postigla veliki uspeh, čak je i zakačila nagradu “Momo Kapor” što je za mene bilo veliko iznenađenje. Ta nagrada mi je imponovala.
– I dok se prvi deo trilogije o Solunskoj 28 završava krajem Prvog svetskoga rata, drugi deo govori o najtežem periodu kroz koji je Beograd prošao, a to je okupacija za vreme Drugog svetskog rata. Beograd je tada bio siv i ranjen. Interesantno, o Beogradu za vreme okupcije uglavnom znamo ili iz šturih istorijskih izvora koji hladno broje streljane i obešene, ili iz mitoloških filmova i TV serija u kojima se ne zna kako je moguće da su Nemci ostali toliko dugo u tome gradu pored tako dobro organizovanog pokreta otpora. Da je bilo kao u “Otpisanima”, verovatno bi okupator bežao iz Beograda već u maju četres prve. Ja sam krenuo u usmena istraživanja, razgovarao sam s onim ljudima koji su bili svedoci toga vremena.
– Moja priča ide onim putem kojim je gazila istorija dvadesetog veka. Beograd je osetio njen bič više nego i jedan drugi grad na planeti. Napisao sam knjigu o tome šta se događa u ljudskoj duši kada ga nevolja pritisne uza zid. I, nećete verovati, u većini slučajeva u čoveku se probudi anđeo, a ne đavo. Knjiga prati par priča koje se između sebe prepliću. Jedna je priča o ženi koju je sudbina kaznila ostavivši je u životu, priča o jednome jutru… koje je promenilo sve, priča o jednom gradu. Ranjenom, osakaćenom i poniženom gradu, koji se podiže iz pepela, verom u sebe, priča o jednom muškarcu. Prevaren, izdan, ostavljen od prijatelja, slepog od želje za osvetom, muškarcu koji spasava dušu… praštanjem.
Tu je i priča o jednoj ljubavi, zabranjenoj, neizrecivoj i otrovnoj ljubavi, što se na kraju, kao i svaka ljubav, pretvori u plamen. Ovo je priča o muzici, o njenoj tajanstvenoj moći, o tome kako slepima daje vid, onima u raju spokoj, a onima u paklu utehu. Zatim, priča o bolesnom dečaku koji će ozdraviti, verujući u nemoguće. Knjiga je izašla pre sedam dana u Srbiji. Sad izlazi i u Republici Srpskoj. Slede promocije i kod nas, ali i u inostranstvu. Jedva čekam da vidim moje čitaoce i one koji prate moj rad na svim meridijanima sveta.
