Vratio se u rodnu Perjasicu, na Kordunu, i zatekao pustoš. Sa svoje 64 godine među najmlađim je žiteljima Perjasice, video je sveta, pa i ne čudi da je postao glavni u selu, u svojoj Perjasici. Meštani su ga izabrali za predsednika Mesnog odbora i još mu pridodali dvadeset sela, razbacanih uz levu obalu Korane, tridesetak kilometara od Karlovca.
Kao da su stotinama milja od civilizacije, usred okeana, zaboravljeni, skrajnuti, ostavljeni da na tom usidrenom brodu u tišini skončaju svoju odiseju.
– Ja kao predsednik Mesnog odbora u svojoj nadležnosti imam 21 selo. To je veliki prostor. U nekima žive tek jedna ili dve starice. Niko o tim ljudima ne vodi brigu, zaboravljeni su i ostavljeni. Neki do prve prodavnice moraju prepešačiti i po deset kilometara, doći ovde u Perjasicu da bi kupili najosnovnije namirnice. A to su sve starci, niko nema manje od 80 godina – kaže on.
Spomenik obnovio Goran Štrok
U centru Perjasice spomenik je poginulim partizanima. Ni on nije bio pošteđen u "Oluji". No poznati automobilski as bivše države, Goran Štrok, inicirao je i finansirao njegovu obnovu, jer je njegov otac bio partizanski komandant Kordunašima iz Perjasice i okoline. |
Doktor jednom sedmično dođe ili ne dođe u Perjasicu, a ti starci jedva da i mogu doći zapuštenim makadamskim putevima koje su ispresecale neuređene živice. U svim tim selima gotovo i nema najosnovnije infrastrukture, vodovoda, rasvete, prohodnih saobraćajnica.
Perjasica je najveće selo u tom kraju, do poslednjeg rata tu je bila pošta, ambulanta, škola, policijska stanica, vodovod, sada nema ništa od pobrojanog. Sve je odnela "Oluja". Oduvala je i narod.
– Sela oko Perjasice razbacana su u krugu od desetak kilometara. Mala Kosa, Mrežnica, Oriovac, Poloj, Zinajevac, Koranska Strana, Koranski Breg, Kestenac, Donja Perjasica, Marlovac, Muljajići, Mavrovići… Ni ja ih ne mogu sve nabrojiti. A u tih dvadesetak srpskih sela nema ni dvesto stanovnika. Samo su se vratili starci, da umru na svojim ognjištima, od mlađih nije se vratio niko – inventariše Žiža svoj izborni rejon, napominjući da se bori koliko može da tom jadnom svetu barem malo olakša da dostojanstvenije prožive poslednje dane.
Ali priznaje da to teško ide.
– A povratak… To više nije aktuelno pitanje. Možda bi se neko od mlađih i odlučio vratiti na dedovinu, ali kako da dođu u ovu pustoš, od čega da žive, šta da započnu? Ovo je kao rezervat – reći će predsednik, ali koji državu ne košta ni centa.
U nekim od tih sela nije obnovljena ni elektromreža, putevi su propali, kuće su devastirane, a država ništa ne obnavlja. Ko bi se u takvu "lepotu" vraćao, da tu započne život. U tome se kraju nikad nije lagodno živelo, pa su mnogi i ranije odlazili gastarbajterskim putevima da obezbede egzistenciju. Ali su ulagali u svoja imanja. U "Oluji" ostali su bez svega, a po zakonu nemaju pravo na nadoknadu i obnovu.
I zato će Žiža, kako u šali kaže, biti doživotni predsednik, kapetan ukletog broda. Niko se ne otima za njegovu funkciju, ne strahuje od pobune posade koja se pomirila sa svojom sudbinom i svojim predsednikom.
– Iz tih dvadesetak sela samo jedna devojčica ide u školu. Iz toga je jasna budućnost ovog kraja. Do "Oluje" u njima je živelo preko hiljadu duša, a sada ni dvesto starčadi. Za nekoliko godina ovde neće biti nikoga. Ja sam sa 64 godine "omladinac" – zaključiće Žiža svoju predsedničku priču.
Ne dam imanje, neka krepamOdlučan: Dragan Cimeša
Dragan Cimeša (61) još je jedan "omladinac" u Perjasici, kuća mu je prva do ruševina crkve Svetog Ilije, pa mu je zapalo u obavezu da retke namernike dočekuje kod ostataka tog hrama. Crkvu su porušile ustaše u Drugom svetskom ratu i nikada nije dočekala obnovu. Stara je stotine godina, kaže Dragan, a njeni ostaci kao da prkose svim olujama. Baš kao i Cimeša, koji je pre desetak godina dobio otkaz u hrvatskoj policiji, pa pravdu traži na sudovima. Sada je njegov slučaj na Sudu za ljudska prava u Strazburu, ali se pravdi ne nada mnogo. Primao je socijalnu pomoć od 80 evra, a sada je i bez nje ostao. Promenio se zakon. Da bi nastavio primati socijalu, državi mora prepisati kuću i imanje. – Ne dam im imanje. Tu sam rođen i tu ću krepati – odlučan je Dragan. |