– Mnogo je važnije napisati život nego ga proživeti, jer, mislim da svaki život zaslužuje da bude napisan. Nisu svi životi napisani. Međutim, ono što je napisano, ukoliko u jednoj rečenici, u jednom delu, u jednom formatu uspe da u nama stvori intenzivnu, dinamičnu sliku doživljaja ukupnog sveta i svega što se dogodilo, onda je to prava književnost – rekao je pored ostalog u intervjuu za naš list naš sagovornik, književnik Đorđe Sibinović nakon svečanog otvaranja Međunarodnog susreta pisaca u Beogradu, u Narodnoj biblioteci Srbije, gde je i upriličen ovaj razgovor.
Đorđe Sibinović je ove godine na Međunarodnom sajmu knjiga predstavio publici i svoj najnoviji roman “Mandat” (Dosije, Beograd), koji po svemu predstavlja svojevrstan književni iskorak u odnosu na dosadašnja njegova postignuća u literaturi.
U jednom delu Vaše besede na svečanom otvaranju Međunarodnog susreta pisaca rekli ste pored ostalog da je “najvažnije o nama ono što je napisano”…
– To je istina. Srpska književnost je u dvadesetom veku startovala slavodobitnički i trijumfalno. Od Bore Stankovića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, ranog Andrića, mi smo predstavljali možda vrh svetske književnosti. I Prvi i Drugi svetski rat bacilli su veliku senku na ljudskost, na kreativnost, na humanost, na život, pa je i ta sredina veka prošla u senzaciji bola, patnje i nesreće. Za srpsku književnost novo doba javilo se prepoznavanjem književnosti Ive Andrića na svetskom nivou i njegovom Nobelovom nagradom. Iza njega usledio je jedan veoma lep i važan period srpske književnosti do kraja dvadesetog veka. Mi se sada nalazimo opet na početku, u onom trenutku kada svet predstavlja ono najružnije mesto za život. Tu su ratovi, besmisao, gubitak paradigme i jedna vrsta haosa za koju ne postoji moć, za koju ne postoji logos koji može da je sabere, da je umiri, da je na neki način ponovo napiše. Pisci su ozbiljan kandidat za to upražnjeno mesto ljudskog smisla koji mora da ponovo napiše ovaj svet, tako da oni koji ga čitaju vrate veru u njega, da ga prepoznaju ne kao dobro ili loše mesto, nego jedino mesto na kojem možemo da živimo a da je književnost to drugo mesto u kojem će priča o nama ostati kao večni život. Zbog toga život izgleda kao jedna nepregledna, razuđena šuma života, dok književnost predstavlja jednu rafiniranu preradu onog najvažnijeg što iz te šume treba da ostane kao plod večnosti. Zbog toga ja duboko mislim da je ono najbolje o nama ono što je napisano i mislim da istorija sveta i istorija pisanja to nesumnjivo potvrđuje.
Kažete i da je “književnost – život a njena deca pisci”…
– Da. Mnogo je važnije napisati život nego ga proživeti, jer, mislim da svaki život zaslužuje da bude napisan. Nisu svi životi napisani. Međutim, ono što je napisano, ukoliko u jednoj rečenici, u jednom delu, u jednom formatu uspe da u nama stvori intenzivnu, dinamičnu sliku doživljaja ukupnog sveta i svega što se dogodilo, onda je to prava književnost. Zato su ustvari možda oni roditelji celoga sveta a njeni najneposlušniji sinovi i kćeri su pisci koji pišu i koji ulažu taj dodatni napor zahvaljujući tom dodatnom naporu koji nije od njih, nego od Boga da svetu ostane kao jedna dobra priča o svetu koji postojao, koji postoji i koji će postojati.
Ovaj razgovor vodimo ispred spomenika Karađorđu koji je jedan od junaka Vašeg najnovijeg romana “Mandat” …
– Mesto sa kojeg razgovaramo nesumnjivo nije slučajno izabrano. Mislim da u srpskoj istoriji ne postoji istorijski lik koji je u isto vreme simbol postojanja i opstanka jednog roda i koji je prešao jedan mukotrpni metafizički put pretvaranja u mit, osporavanja zahvaljujući svojoj mučkoj smrti i novog, vaskrslog života u nadi roda čiji je on izdanak bio da pravda postoji i da se ona može dostignuti. Tako da lik Karađorđa Petrovića jeste nešto preko čega može da se definiše i život i književnost i priča o nama i naš život.
Vaš roman “Mandat”, predstavljen je po prvi put na ovogodišnjem sajmu knjiga, gde ste knjigu i potpisivali. Kako biste ukratko predstavili Vaš novi roman našim čitaocima?
– Ja sam pokušao da jednim književnim postupkom obuhvatim dve narativne ravni. Jedna je stvarnost a druga metafizički doživljaj života. Pokušao sam ovde da pokažem susret tog teksta i samog života. Naime, moj glavni junak je student režije rođen u Tršiću i to ne slučajno bira za svoj diplomski rad priču o Moleru, vojvodi iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, koji postaje član Otpora i aktivno učestvuje u obaranju jednog režima na kraju dvadesetog veka kojem se on pridružio smatrajući da je tiranski. Odlazi u Budimpeštu da tamo primi odlučujuća znanja i veštine uz pomoć kojih treba da se menja svet. Vraća se u svoju zemlju, učestvuje u tom događaju rušenja tiranije. Piše, otkriva istinu o Moleru i u tom trenutku doživi preobraženje i stvarnosno i vrednosno imajući u vidu da otkriva da su priče ustvari iste i ponovljene a da je mizanscen i da je epohalna senzacija nešto što određuje pretežni dizajn trenutka u kojem mi živimo, dakle, aktuelni život. On završava rad na svom diplomskom ispitu. Petar Moler je alternativni, metafizički junak radnje i fabule romana “Mandat”, ali se na na kraju dešava preokret. Roman je zapravo napisan kao jedna teška sugestija hepienda.
Ovaj Vaš roman predstavlja svojevrstan iskorak u odnosu na Vaše prozno stvaranje bilo da je reč o postupku, o jeziku …
– Jezik sam govori. Koliko god da sam želeo da ispričam interesantnu priču, toliko sam nastojao da ispitam mogućnosti jezika da progovori na različit način. Naime, jezik stvarnosti je deskriptivan i može se reći da je na neki način suv, ogoljen, sam sebi ironiziran razlog samokritike, dok se metafizički jezik više oslonio na taj višezvučni arhaični kapacitet srpskog jezika koji se više ne govori ali, koji odzvanja svojim prisustvom u kontinuitetu razvoja svih mogućnosti srpskog jezika a ovde pre svega pisanog jezika i književnog jezika. Tako da sam ja u toj konkurenciji dva jezika kojima je napisano isto štivo želeo da sugerišem ovu napetost koja traje i dalje i koja nije samo sadržinska, već je i fizička, ontološka pre svega. Ne znam da li sam u svemu tome tome uspeo, ali, moja najveća briga tokom pisanja bila je da li ću uspeti da uskladim ta dva različita jezička nivoa i u samom jeziku i u njihovom simboličkom transferu u odnosu na ono što jezik sam proizvodi kao poentu pisanja. Utoliko je to drugačije u odnosu na ono što sam pisao do sada. Ovaj roman je na neki način pisan na dva jezika.
U Vašem romanu “Mandat” obitava Moler kao jedan od tragičnih likova naše istorije. Kako ste došli na ideju da ga “oživite”?
– Moler je prećutan i samim tim je za mene bio interesantan još dok sam bio u đačkoj klupi. Moler je bio buntovnik, Moler je bio najbolji. Moler je bio sve ono što se nije dogodilo na način na koji mnogi od nas sanjaju život i naš lični i život našega roda. Samim tim ja sam se trudio da suzbijem svoju pristrasnost u odnosu na onoga koji je žrtva, u odnosu na onoga koji je prećutan i na onoga koji nije dobio priliku da kao motiv živi u generacijama onih koji su došli posle ustanka, slobode, posle viševekovnog ropstva. Istražujući o Moleru nailazio sam na prepreke i barijere. Mnogo ljudi i ne zna ko je bio Petar Moler. Iznenadilo me je da za njega nisu čuli ljudi od kojih sam očekivao da o njemu znaju nešto više. O Moleru nema puno literature a ono što ima moramo da propustimo kroz kritički filter epohe kada su ti fakti klasifikovani kao relevantni istorijski izvori. Moram da kažem da je Vuk Karadžić kao refomator genije, ali, kao istoričar veoma upitan i problematičan, tako da sam teško dolazio do relevantne literature o Moleru. Ono što je najvažnije o svakom istraživaču, bio sam dužan da čitam ono nenapisano. Ako sam već prethodno rekao da je najvažnije o nama ono što je napisano, onda sam se pišući knjigu o Moleru našao pred najvećim zadatkom osporavanja, jer, o Moleru je najvažnije ono što nije napisano. Tako se moja knjiga pridružuje pisanoj istoriografiji i svedočanstvu o Moleru, ali i dalje ono najvažnije o Petru Moleru je ono što treba da živi u nama kao spremnost na promenu i kao težnja da u svakom trenutku budemo sve bolji i bolji. Jer, Petar Moler je bio jedino pismeni vojvoda sa kojim je komunicirao i Dositej Obradović. Petar Moler je svojom inteligencijom i znanjem i hrabrošću napravio napravio razliku od svih ostalih vojvoda, od svih ustanika, i na kraju krajeva , to ga je i ubilo, ta velika razlika koju je on u svom vremenu uspeo da svojim radom i svojim ljudskim osobenostima napravi u odnosu na svoju grupu je proizvela veliku mržnju, pakost i strah kod nekog ko je hteo bolje za svoj rod. Petar Moler je neko ko je video put kojim smo mi trebali da postanemo drugačiji a ne da ostanemo isti a ne kao što su bili naši osvajači.
Bilo da je reč o Vašem poetskom, književnom, muzičkom stvaralaštvu možemo da kažemo da je – motiv ustanka njihov zajednički imenitelj. Kako motiv, ideja ustanka ostaje kao nepromenljiva i konstantna nit u Vašim delima?
– Danas više nema ustanaka kakvi su bili u vremenu Karađorđevom, Molerovom i u vreme Miloševo. Vidite da je svet ponovo pred kataklizmom, ali, to više nije taj ustanak, jer više ne postoji identitet individualne samosvesti koja ustaje da se buni. Više nema Spartaka! Ko je sad Spartak na bilo kom ratištu u svetu? On je nevidljiv! Danas se ljudi ubijaju, svet se uništava, ali, ne postoji ličnost, već anonimna moć destrukcije koja to čini. Za mene reč “ustanak” dolazi od glagola “boriti se”, “pokrenuti se”, a ne od glagola “ubijati”. Kako bi rekli naši viševekovni osvajači: “…ne može se carstvo zadobiti na divanu sve duvan pušeći…” Moramo ustati!
Poslednjih godina Vaši romani, Vaše poetske zbirke doživele su prevode na ruski, arapski, italijanski, engleski jezik. Šta po Vama znači taj ulazak u drugu kulturu i predstavljanje drugoj kulturi?
– To je možda i najlepši trenutak u književnom stvaranju, da te prepoznaju i u drugim kulturama. Postojati u svojoj kulturi čak i kao relevantni činilacu vremenu u kojem stvaraš je veoma važno i lepo, ali, uvek postoji ta senka pristrasnosti, očekivanog prijema ili neke vrste ili neke vrste empatije, ja bih rekao saosećanja onih koji čitaju i onoga koji piše na svom jeziku i u svojoj kulturi. Kada to što je napisano kao jedna univerzalna činjenica prepoznavanja i razumevanja hoće da živi u jednoj drugoj kulturi koja nema te prethodne sugestije prihvatanja, koja nema ništa podrazumevajuće, koja ulazi bez ikakvih predrasuda i očekivanja u jedno štivo iz druge kulture, onda je to ustvari prilika da se odredi ne samo vrednost, nego da se vidi koliko pažnje može da probudi jedna lokalna priča u odnosu na njen univerzalni potencijal.
