Pesnik, esejista i romanopisac Đorđe Matić dobitnik je ovogodišnje nagrade “Momo Kapor” za roman “Niotkuda s ljubavlju”. Vredno priznanje uručeno mu je na svečanosti u Skupštini Beograda, na dan rođenja našeg čuvenog slikara i pisca, a on je rekao da ga je Kaporova literatura pratila kroz teška vremena.
Rođen je u Zagrebu 1970. gde je i odrastao, a podstaknut bujanjem besnih nacionalizama nakon raspada bivše države, odlazi iz Zagreba.
– Pripadam, osim generaciji po godini rođenja, i generaciji 1991. godine i onoj koja je otišla u emigraciju, da bih tamo ostao punih 30 godina i vratio se kući – ispričao je Matić.
Otišao je u beli svet jer nije hteo da učestvuje u, kako ga naziva, bespotrebnom ratu, iz straha, iz potrebe čuvanja gole egzistencije, ali ne u materijalnom smislu, već u smislu očuvanja vlastitog, tada mladog života. U teškim trenucima, daleko od njegovog rodnog grada i zemlje uteha su mu bile Momine knjige.
U jesen 1991. godine zadesio se u Rimu i među prvim stvarima koje je učinio je odlazak u kafe El Greko, gde je Kapor plaćao kafu i kroasan svojim potpisom na salveti. To je bila neka vrsta omaža čuvenom umetniku. U egzilu kupovao je i po nedelju dana stare novine iz Srbije. Prva godina činila mu se kao decenija. Šest meseci nije imao kontakt sa maternjim jezikom, a onda je našao “Politiku”. Prvo što je pročitao bio je Momin tekst. Prvi put je, kaže, tada osetio, kome pripada i koja je njegova kultura. Izrezao je Kaporov tekst s divnom vinjetom i kupio ram. Pošto nije imao zid gde da ga okači, nosio ga je svuda sa sobom. I danas, ga čuva u Poreču, gde živi sa porodicom.
Iz Rima se preselio na sever Evrope, Amsterdam, gde je diplomirao englesku i italijansku književnost. U egzilu neprestano objavljuje, piše za brojne časopise s područja bivše Jugoslavije i stalni je saradnik časopisa “Prosvjeta”. Izdaje knjige pesama i eseja, mnogo piše i o muzici. Objavio je i zbirku pesama na holandskom jeziku i eseja na francuskom. Javnosti Srbije se predstavio kao jedan od urednika i idejnih tvoraca Leksikona Džu mitologije, sada već davne 2004. godine. To je bio veoma važan projekat koji je okupio novinare i pisce da iznesu sećanja i utiske o vremenu i simbolima zajedničkog života u SFRJ. Njegova knjiga Tajne veze u izdanju smederevskog Heliksa izazvala je veliku pažnju u Srbiji. Najteže u egzilu mu je bilo nerazumevanje, pozicija u sredini između dva sveta, s jedne strane domaćini, s druge naši ljudi, novopridošlice. Stajati tako, slušati i gledati njihove nesporazume, razumeti i jednu i drugu stranu, a biti neshvaćen od obe, biti stranac i među tuđima i među svojima. Iz egzila se vratio kao u naslovu svog romana, iz ljubavi. Prvenstveno ljubavi prema osobi, a potom i ljubavi prema kulturi koja je njegova životna misija.
