Dejan Sekulić, sa suprugom Milenom i sinovima Matijom i Mitrom skoro dve godine živi u Berlinu. Daleko je, kako kaže, od beogradskog Dorćola gde je odrastao, ali sada mnogo bliže nego prethodnih 25 godina, pa svaku priliku koriste da s porodicom “skokne” do Srbije. Put ga je do nemačke prestonice vodio preko SAD, Meksika, Venecuele i Londona, gde je radio kao inženjer, stručnjak za geofiziku.
Posle završenih studija na Geološkom fakultetu, slučajno 1995. dobija stipendiju za postdiplomske studije u Hjustonu i odlučuje da tamo neku godinu studira i radi. Dejanov plan bio je, da kao i mnoge kolege s fakulteta ode i vrati se ubrzo.
Fudbal sa zemljacima u Hjustonu
– Hteo sam da odem, završim postdiplomske studije i vratim se. Uopšte mi nije padalo na pamet da se tamo zadržavam. Moj odlazak “preko bare” odigrao se prilično spontano, nije bilo vremena ni za razmišljanje, a kamo li za neku pripremu. To, naravno, ima i svoju cenu, jer nostalgija zbog napuštanja zavičaja retko koga zaobiđe. Nisam baš imao veliku želju da odem, ali tu priliku nisam hteo ni da propustim. Tako sam se obreo u Hjustonu, koji je tek posle Drugog svetskog rata malo živnuo, zbog pronalaska nafte. Danas je četvrti grada po veličini u SAD. Srpska zajednica u njemu je brojna, a tokom mog boravka, sredinom devedesetih, proslavili smo stogodišnjicu Srpske pravoslavne zajednice u Hjustonu. Bilo je mnogo lepih druženja sa našim ljudima, a sredom smo se tradicionalno okupljali da igramo fudbal – priseća se Dejan.
Krajem devedesetih završio je postdiplomske studije, zaposlio se, ali tada je počelo NATO bombardovanje koje je osujetilo njegovu nameru da se vrati u Srbiju.
– Družio sam se i sa Amerikancima i ljudima iz drugih država. Napad na našu zemlju nije prošao nezapaženo, a među mojim američkim prijateljima bilo je i onih koji su mi se izvinjavali zbog brutalnih ratnih odluka Bele kuće, uperenih protiv moje zemlje. Jedan prijatelj, advokat, potvrdio mi je da je ono što je ponuđeno Srbiji i Crnoj Gori u Rambujeu, sa pravne strane bilo potpuno neodrživo. Sretao sam brojne ljude koji su bili vrlo upućeni u sve šta se dešava. Tada se nekako sve izmenilo. Dobio sam stalan posao i mogućnost da putujem u Meksiko, najčešće u pokrajinu Tabasko, gde su vršena geofizička istraživanja.
U Meksiku kao kod kuće
Posao ga 2002. godine vodi u Meksiko, u Viljermozu, glavni grad države Tabasko.
– Bilo je vrlo zabavno druženje sa novim poznanicima. Pošto sam oduvek bio ljubitelj arheologije, iskoristio sam priliku da u Latinskoj Americi obiđem mnoge znamenite i jedinstvene lokalitete. Grad u kome sam živeo, bio je centar meksičke naftne industrije. Meksikanci su vrlo komunikativni i uvek raspoloženi za druženje i provod. Dobrim delom osećao sam se kao kod kuće. Španski mi nije bio nepoznat jezik, jer sam par godina pre toga, na poziv jedne prijateljice posetio Meksiko Siti. Toliko mi se dopao da sam odmah krenuo na predavanja španskog na univerzitetu. Iako nisam savršeno vladao španskim, nisam imao nikakvih problema, svi su me dobro prihvatili, uostalom, kao i prethodno u Americi – priča naš sagovornik.
Dejan dodaje da u Viljermozi nije bilo naših ljudi, kao što ih ima u Meksiko Sitiju, ili Vera Kruzu. Posle nekog vremena počeo je da razmišlja da li da ostane u Meksiku. Preko nove firme u koju je prešao, uspeo je da dobije američku zelenu kartu, tačno na desetogodišnjicu dolaska u SAD, 25. januara 2005. Posle sređivanja boravka, Dejan nije gubio vreme.
– U maju te godine odlazim na novo radno mesto, u Karakas, glavni grad Venecuele. Razlika između Meksika i Venecuele je velika. Gledano iz Evrope, cela Latinska Amerika deluje monolitna, ali sam se uverio da se razlike između ova dva naroda, kao recimo između Italijana i Norvežana. Velike su razlike u kulturi, ponašanju, hrani.
Srpski na ulicama Karakasa
U Karakasu postoji i naša crkva, gde je Dejan stekao brojne prijatelje, a sa mnogima je i danas redovno u kontaktu.
– Imao sam naravno prijatelja i među domaćim stanovništvom, a jedan od njih mi je kasnije došao i na svadbu u Beograd. Srpska zajednica u Venecueli je brojna. Neki su se doseljavali i pre Drugog svetskog rata, a mnogo ih je došlo i tokom devedesetih. Čak nije retkost da se čuje srpski na ulicama Karakasa. Neki su zaposleni u naftnoj industriji, ima onih koji drže restorane i diskoteke, a ima i onih koji se bave poslovima koji mogu skupo da ih koštaju. U potrazi za prenosiocima i dilerima droge, policija je brutalna, a nekad i nedužni završe u zatvorima, gde vladaju krajnje surovi uslovi. Osoblje Ambasade Srbije u Venecueli daje sve od sebe da pomogne i olakša našim sugrađanima ukoliko ih zadese ovakvi problemi.
Posle Venecuele Dejan je prešao u Evropu, bliže Srbiji.
– Negde 2010, zdravlje mojih roditelja više nije bilo idealno, pa sam se sa šefom dogovorio da na godinu dana pređem da radim u London, da bih bio bliže mojima. Ta godina se ipak odužila, a tokom jedne posete Berlinu, upoznao sam današnju suprugu Milenu. Posle svadbe odlazimo da živimo u London, gde su nam se i rodili sinovi. Ona je takođe Beograđanka i završila je medicinu. U Londonu nije mogla da dobije specijalizaciju, pa smo zbog toga došli u Berlin, gde su uslovi za to mnogo povoljniji.
Poziv koji se ne odbija
Mere zaštite od korone bitno su uticale na početno snalaženje u glavnom gradu Nemačke.
– Još nalazim delove grada koje mogu da obiđem prvi put, ali sve je zatvoreno. U Londonu smo znali pedesetak ljudi iz Srbije i Beograda, dok je ovde, od našeg dolaska, bilo manje mogućnosti za okupljanja. Još nemam pravu sliku o Berlinu, a glavni problem je što mi je nemački loš i što nikako da malo bolje upoznam kolege, jer svi radimo od kuće.
U mislima je Dejan često na Dorćolu i odlazi tamo sa porodicom kad god može. Svojevremeno je detaljno fotografisao ulice ovog dela Beograda i planira da ih prezentuje kada nekadašnje gradske kulise malo padnu u zaborav. Posle Hjustona, Viljermose, Karakasa, Londona i Berlina, uvek se ponovo javi želja da uživa u rodnom gradu.
– Dok sam bio sam u Beograd sam često dolazio i do pet puta godišnje, a sada nastavljamo svi zajedno. Nastojimo da odletimo do Srbije kad god možemo. U kontaktu sam sa brojnim prijateljima, više puta su me zvali da budem kum. To sam rado prihvatao i do sada brojnu decu krstio, što mi je veoma drago.
Ples u Riju
Naš sagovornik je putovao i u druge zemlje Južne Amerike.
– Sa jednom prijateljicom išao sam na karneval u Rio, a drugi put smo u njemu i učestvovali uz priučeni afrički ples i kostim, koji i danas čuvam. Tokom posete Peruu obišao sam i najveću arheološku atrakciju Južne Amerike, grad Maču Pikču. Bio je to jedinstveni doživljaj, a četvorodnevnom penjanju prethodila je fizička priprema da bi se savladali brojni stepenici i podneli klimatski uslov na visini gde je vazduh mnogo razređen. Pomagali su nam pripadnici starosedelačkih plemena koji su nam nosili šatore i hranu. Govorili su samo kečua jezikom, dok španski nisu znali. Bilo je neopisivo doživeti izlazak Sunca u ovom drevnom gradu.
Večni Kalemegdan
Beograd mi se uvek sviđao, kao i danas. Često čujem komentare da nije više ono što je nekad bio, ali mislim da je to ipak neka seta za mladošću i za vremenom kada su nam večernji izlasci bili glavna preokupacija. Beograd ima svoj sadržaj, mnogo toga novoizgrađenog je upotpunilo njegovu sliku, ali pri tome ne mislim na šoping-centre. Kada sam tamo, rado odlazim u kafiće, restorane, na splavove. Kalemegdan i donji grad su mesta gde sam proveo detinjstvo.
Dedovina u Srbobranu i Zrenjaninu
– Sačuvao sam dedovinu u Srbobranu i Zrenjaninu i tamo takođe uvek stignem da odem da se vidim i popričam sa rodbinom i komšijama. Posebno sam ponosan što je u crkvi u Srbobranu i dalje barjak koji je pre 100 godina tom hramu poklonio moj pradeda Živko. Još imamo želju da posetimo neke gradove u Nemačkoj, ali prvu priliku za putovanje, iskoristićemo da opet odemo do Beograda – ističe Dejan Sekulić.
Kusturica slavni muzičar!
– Osim što je lepa zemlja, Venecuela je do osamdesetih godina bila i prilično bogata. Posle toga došlo je do političke nestabilnosti, pa se sada raniji sjaj može prepoznati po auto-putevima i šoping-centrima sagrađenim u to vreme. Ljudi u Venecueli ipak znaju o Srbiji, dobro su upućeni i u ratna dešavanja devedestih. Za naše najbolje sportiste su čuli, a jedan Venecuelanac mu se pohvalio da je upoznao Emira Kusturicu. Bilo je to na jednom od koncerata Zabranjenog pušenja u Karakasu, kada je sa njim dugo razgovarao. Na moje čuđenje, Kusturicu je znao samo kao muzičara, a tek od mene je prvi put čuo da je on pre svega proslavljeni filmski režiser – priča nam Dejan.
Na brodu usred okena
Zbog nemogućnosti da u SAD odmah realizuje trajnu radnu dozvolu, morao je da povremeno po šest nedelja provede na brodu usred okeana, gde su se vršila geološka istraživanja. Sve vreme boravka nisu mogli da vide ni kopno, ni druge brodove. Do ovih brodova dolazili su helikopterima. Podaleko od kopnenog dela Amerike, nisu imali ni TV signal, a i internet je bio samo povremeno dostupan.
– Danas ništa nije sigurno, pa bih mlađima preporučio da se ne vezuju preterano samo za jedan posao.
Pored stalnog posla u slobodno vreme bavio sam se i nekretninama – kaže Dejan.
